Žikica Simić: Red vožnje tajanstvenog voza – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Čovek koji se zove Žikica Simić

Nedavno sam na YouTube pogledao dokumentarni film o Žikici Simiću. Na jednom mestu u filmu, neki momak kaže da su ga skoro u Zagrebu pitali, da li u Beogradu, zaista postoji čovek koji se zove Žikica Simić. Dokumentarac koji je uradio Ivan Andrijanić 1996. godine odgovara na to pitanje onima koji ne znaju. Za ove druge i za sve  ostale koji su odrastali uz “Tajanstveni voz” prepisujem ove neodredjene beleške sa maglovitih stanica sećanja, na kojima sam čekao, propuštao, silazio ili se ukrcavao, pokušavajući da se pridružim putnicima na jednom mogućem putovanju kroz novu američku muziku. Ove, 2018. snimljen je još jedan dokumentarni film o legendarnoj emisiji i njenom tvorcu.

Zove se “Pobednici su dosadni”, autori su Olja Miletić i Dušan Majkić i premijerno je prikazan u junu. Osim uredjivanja i vodjenja čuvenog radio serijala na “Studiu B” , Žikica je u to vreme pisao za “Pop Rock”, Ritam”, “Danas” i neke druge časopise i novine. Tekstovi koje je tada napisao su kasnije sabrani i objavljeni u knjizi koja se zove “Električna zastava”. Neobičnu kompilaciju objavila je izdavačka kuća   “DAGDA”, 2007. godine u tiražu od 500 komada. Hvala im, gde znali i gde ne znali. Nisam siguran da li je bilo kasnijih izdanja. Ja sam svoj primerak kupio na vreme.

“Studio B”

Počelo je kao i mnoge druge stvari – na “Studiu B”. U jednom intervjuu za list “Vreme” iz 2015. Žikica se priseća tih trenutaka. Seća se neiskustva, straha, nedostatka samopouzdanja. Početna ideja koju je stidljivo izneo Slobi Konjoviću je naišla na razumevanje. Sloba mu je odobrio prvih 12 emisija naslutivši posle jednog Žikicinog pisma u kome je ovaj izneo koncept emisije, da se iza prividne nesigurnosti krije potencijal i sadržajna tema. Tako je uz kašljucanje i trzaje sa nekog sporednog koloseka stanice “Studio B” krenuo “Tajanstveni voz”, emisija posvećena rokenrolu i savremenoj pop kulturi. Posle nekoliko epizoda, po reakcijama i odjeku u javnosti autor je shvatio da njegov voz ide u dobrom smeru, da su prvi putnici oduševljeni i da kolege iz radija njegov projekat ocenjuju najvišim ocenama.

Emisija je rasla i razvijala se, pratila zbivanja na svetskoj rok sceni, ali pravi profil, suštinski karakter, dali su joj prilozi o novim nepoznatim rok bendovima i kantautorima sa američke zapadne obale i srednjeg zapada. Žikica je pisao o muzičarima iz San Franciska i San Dijega prelazeći put sve do Čikaga i Milvokija, o mladim ljudima koji su negovali drugačiji stil i živeli različito od svojih kolega i vršnjaka iz Londona ili čak Njujorka i Bostona. Kao i svaki voz i ovaj, tajanstveni, je putovao uporno i dugo, zaustavljajući se i pronalazeći dragocenosti u nepreglednim teksaškim pustarama gde su se pesak i beznadje mešali sa alkoholom, drogom i suzama stvarajući autentični muzički izraz, koji je neko nazvao – novi američki rok.

Psiholog

Žikica je karijeru na “Studiu B” započeo u vreme kada je završio studije psihologije. Konkurisao je za posao paralelno na tada najboljoj gradskoj radio stanici i u psihijatrijskoj klinici Centralnog zatvora. Primljen je na oba mesta, pa je odlučio da prihvati posao u zatvorskoj bolnici, a da na radiju počne da radi honorarno. Kasnije će se pokazati da je ova odluka bitno uticala na njegovo pisanje, razmišljanje i razvoj ličnosti, jer mu je kontakt sa pacijentima i uvid u njihove teške i tragične sudbine pomogao da razvije empatiju i razumevanje za ljude na margini, ekscentrike i osobenjake, kojih je i na ovoj drugoj strani bilo u izobilju. Njegova novinarska karijera od početka je krenula dobro i razvijala se uspešno, ali život je iz nekog razloga  rešio da mu pokaže mračnu stranu vrta,  tugu, patnju i neizvesnost. Nemoguće je objasniti, zašto  je to tako, ali čini se da  jedino on imao prave reči i dovoljno strpljenja za rodjene gubitnike, desperadose i  odmetnike, koji su svoj bes i svoju tugu pretapali u muziku koja im je bila lek i uteha, možda i jedino pribežište.

U radio emisijama se ta teška atmosfera nije toliko osećala. Odlična muzika, kratke i nadahnute najave, kao i dinamika ovog medija, nisu ostavljali vremena za razmišljane. U početku  smo se čudili odakle mu sve te informacije, gde nalazi ploče i diskove, kako saznaje za bendove i izvodjače, koji su mesec dana ranije u nekoj garaži u Minesoti snimili svoj prvi album. Moj dobar drugar, koji se u “Tajanstveni voz” ukrcao mnogo pre mene, govorio je da je za mnoge američke rok grupe u početku znao samo Žikica Simić i njihova najbliža rodbina. Nikada nisam do kraja shvatio kako je to uspevao, ali danas posle više od trideset godina, naslućujem da muzika nije bila jedin gorivo koje je pokretalo voz kojim smo putovali. Knjige koje je naš mašinovodja čitao, krile su deo tajne. One su bile temelj  i svedočanstvo da rok kultura nije došla niodkuda i da njeni uticaji, koji su se širili na film i strip, pa donekle i na savremeno slikarstvo nisu bez razloga bili toliko snažni i duboki. Žikica je imao unutrašnju potrebu da sve te aspekte pop kulture upije, doživi i promisli, unevši u ta istraživanja strast, ljubav i ogromnu naklonost za koju verovatno ni sam nije imao objašnjenja.

U razgovorima za novine i dokumentarcima, on će kasnije govoriti o filmovima koje voli i gleda, o autorima stripova, piscima kojima se vraća i čije knjige iščitava i pamti. Posredno,  uz Žikicu smo svojevremeno otkrili Keruaka, i Bukovskog ali i Selina ili Tomasa Bernharda. Replike iz filmova i rečenice iz romana i priča, postale su deo našeg rečnika, naših misli i asocijacija, našeg obrazovanja. U tom smislu, on je bio i ostao učitelj i prijatelj, neko ko nam je pomogao da se razvijemo, da postanemo bolji, da shvatimo da negde daleko, sa one strane Atlantika, na prašnjavim ulicama Detroita ili Mineapolisa žive devojke i mladići čije muke i radosti, patnje i ljubavi nisu različite od naših.  Mi više nismo bili obični pasivni slušaoci, jer ni “Dole na uglu” ili “Neonska duga” nisu bile obične emisije. Postajali smo sledbenici, poklonici, diskofili i kolekcionari, koji su otkrivajući rok bendove i slušajući njihovu muziku, otkrivali i upoznavali sebe, izgradjivali ukus, formirali se i rasli.


“Električna zastava”

 Kada sam pre više od deset godina prelistao knjigu “Električna zastava”, pomislio sam da može dobro poslužiti kao priručnik pomoću koga ću lakše pronalaziti  i odabirati diskove i ploče. Kupio sam je i poneo kući, ne sanjajući da će u narednim godinama ona postati jedna od najdražih knjiga u mojoj biblioteci. Uveče bih, kada se utiša buka grada, uključivao svoj stereo, na gramofon stavljao ploču Tauns van Zanta a onda otvarao nasumično poznate stranice i po ko zna koji put ih iščitavao.

Sada sam bio usamljeni putnik u dobro poznatom vozu čiji je red vožnje i trasu puta odredio čovek koga sam smatrao prijateljem i koga nikada nisam lično upoznao. Njegove reči i rečenice su ulepšale mnoge večeri, otkrile nepoznate puteve ka knjigama, muzici, filmu. On je bio i ostao jedini vodič po maglovitim i tajanstvenim predelima  rok kulture, njene mitologije, njenih korena i smisla. Dok ispisujem ove rečenice, razmišljam mogu li se ikako odužiti čoveku koji je mojoj generaciji i meni dao toliko mnogo. U knjizi koju i sada držim ispred sebe, ima više poezije, emocije i strasti nego u mnogim pričama i romanima nekih savremenih pisaca.

Žikica je pisao ove redove onako onako kako je  vodio i vodi svoje emisije – jezikom i stilom nekoga ko stvari poznaje iznutra, iz senke, iz onih predela duše u kojima se muzika i poezija pojavljuje, iz kojih nastaje. Ovu knjigu možete čitati i uživati u njoj, čak i ako vas rok muzika i rok kultura uopšte ne interesuje. Ona govori o sudbinama ljudi koji su živeli i žive na margini, o beznadežnim sudbinama gubitnika , razočaranih ljubavnika, poraženih, povredjenih, ugašenih. Njihova zajednička osobina je to što su svoja osećanja pretapali u pesme, balade, songove, što su uz gitare i usne harmonike pevali svoju tugu i u stihove pretvarali svoje neispunjene snove. Ona oslikava Ameriku, onakvu kakva ta zemlja jeste, kada je gledate iz pustinje Mohave ili sa prašnjave ulice siromašnog predgradja Detroita. Ona govori o filmu rečima zanesenog zaljubljenika koji je upravo izašao iz bioskopa, i o stripu koji je rodjak filma jer im je jezik zajednički.

Ova knjiga je mogla biti roman ili pesnička zbirka, ali postala je putopis jer govori o putu. O onom putu, na koji je svako od nas dužan da krene, kroz bespuća, pustinje i rascvetale vrtove sopstvene duše. Ako krenete na vreme, možda ćete, uz malo sreće, uhvatiti “Tajanstveni voz” , a onda će vam biti lakše, jer će u tom vozu već sedeti Žikica Simić a iz zvučnika u kupeu će se čuti gitara i Tauns Van Zant će pevati o čoveku koga tražite.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.