U zagrljaju Eduarda Galeana – Velibor Žitarević 1

La Traductora

Imam dobru drugaricu koja živi u Meksiko Sitiju. Ona je prevodilac, La Traductora, kako bi rekli tamo u Latinskoj Americi. Rodjena je u Beogradu, 2. juna pre odredjenog broja godina. Odrasla je ovde, završila filološki fakultet ovde i onda otišla tamo, na tu ogromnu visoravan koja nosi najviši grad Severne Amerike i njegovih skoro 24 miliona stanovnika. Kada je bila mala, to mi je ona ispričala, pitali su je šta će biti kada poraste. Biću prevodilac, odgovarala bi, i živeću u Meksiku. Moja drugarica se zove Buba, skoro svake godine dodje u Beograd i tada se vidimo, pričamo, šetamo po Zemunu, odemo negde na ribu, na neko fino, obično mesto, sednemo na terasu, pričamo o knjigama i gledamo Dunav.

La Traductora živi od prevodjenja, ona je profesionalni, slobodni prevodilac i osim književnosti prevodi naučne tekstove sa španskog na engleski, srpski ili obrnuto. Prevela je na španski skoro sve knjige Gorana Petrovića. Ponekad mi se čini da je ovaj naš pisac, poznatiji tamo u Meksiku, nego ovde u Srbiji. Pre dve godine, donela je prevod knjige jednog, do tada meni nepoznatog pisca. Rekla je da je to radila u slobodno vreme, za svoju dušu, za svoje zadovoljstvo. Pokušaću, kaže, da nadjem izdavača i da objavim ovo u Beogradu.

Dala mi je mali privezak, USB memoriju, na kome je u PDF-u, bio kompletan prevod “Knjige zagrljaja“, urugvajskog pisca Eduarda Galeana. Nikad nisam čuo za njega, priznao sam, ne bez stida. Buba se nasmejala i rekla, pročitaj, dopašće ti se, sigurno.


U zagrljaju

Tih dana sam, sa ekrana mog računara, noću pred spavanje, čitao magične stranice “Knjige zagrljaja“. Mislio sam kako sam prvi koji je video i pročitao te redove na srpskom i ta pomisao me je ispunjavala ponosom. Za to vreme, Buba je pregovarala sa jednom našom poznatom izdavačkom kućom, vlasniku i uredniku se prevod dopao, ali knjiga se nije pojavila. Ona je još neko vreme bila u Beogradu, vidjali smo se povremeno i pričali o knjigama, fotografiji, putovanjima, zajedničkim prijateljima. Onda je otputovala, negde daleko, kod jednog svog prijatelja, koji živi na Ognjenoj Zemlji, u najjužnijem naseljenom mestu Južne Amerike. Meni je ostavila svoj prevod i zamolila me da ga ne delim okolo, jer se i dalje nadala da će naći izdavača. Pre nego što je otišla, pričala mi je detalje i sitnice o Galeanovom životu, stvari koje znaju samo dobri poznavaoci.

Prevodioci dublje ulaze u skrivene slojeve i značenja, dela na kojima rade, provedu više vremena nad tekstom i zato su njihovi komentari i utisci dragoceni. On odlično crta, govori Buba, i svoje priče sam ilustruje. Ti crteži, kao vinjete, u organskoj su vezi sa tekstom i kada knjiga izadje, crteža će biti na svakoj stranici, kao u originalnom izdanju na španskom. Nisam video te crteže, bilo mi je žao zbog toga, ali sam nastavio da čitam veoma kratke priče, “Knjige zagrljaja“. Na prvi pogled, ti kratki zapisi su krajnje nepretenciozni. Zvuče kao nešto, što vam je prijatelj juče ispričao kada ste se slučajno sreli, što vas je nasmejalo, iznenadilo ili razveselilo. Deluju kao deo razgovora koji ste čuli u prevozu, na ulici ili nekom kafeu. Razlika je u tome, što na ove čarobne rečenice mislite danima, na poslu, u vožnji dok ručate ili razgovarate sa prijateljima.

Svaka priča je malo filozofsko delo, slika iz života, vidjena očima nekog čiji su uvidi dublji, čije je srce veće, čiji je zagrljaj širi. Postoji nešto što podseća na fotografiju, na ovim dragocenim stranicama. Zamrznuti prizori života, ulice, sela, ljudi, dogadjaja, situacija. Radi se o analognoj fotografiji, koja je kadrove beležila srebrom, halogenidima srebra, a ne pikselima i digitalnim mozaicima. U knjizi se nalazi 189 priča, ni jedna nije duža od jedne stranice, neke nisu duže od jedne rečenice. Njihova dužina, (ako je to kategorija) je u pamćenju, pamtite ih dugo, lako i sa radošću. Na prvoj stranici, kao ključ za vrata zagrljaja stoji definicija pamćenja: “PAMTITI: od latinskog re-cordis, ponovo proći kroz srce“.


Fudbal

Hteo sam samo da dodam da nikada nisam voleo fudbal. Nisam razumeo ludilo na stadionima, navijače, euforiju, svetska prvenstva i hiljade novinara koji su pisali i izveštavali sa utakmica. Ne volim ga ni danas, ali jedna druga knjiga Eduarda Galeana je nešto promenila u ovom mom negativnom stavu. Naravno, posle pročitanog neobjavljenog prevoda “Zagrljaja”, potražio sam druge knjige ovog pisca, prevedene na srpski.

Pronašao sam samo jednu, “Fudbal sjaj i tama” u izdanju “Beopolisa” iz 2004. godine u prevodu Vuka Šećerovića. Tiraž je bio 500 primeraka i mislim da sam možda kupio poslednji komad. Kasnije sam negde pronašao, da je ovu knjigu u Srbiji pročitalo, verovatno, više od 5000 ljudi, jer su ovi što su je kupili pozajmljivali onima što je nisu našli. Pročitao sam je u dahu, od korica do korica, sva ta imena, fudbalera, sudija, timova, značajne godine, čuvene golove, pobede poraze, radosti i razočarenja.

Galeano me je, protiv moje volje, svojom blagom rukom, uveo u svet kome nikada nisam pripadao i koji me nije interesovao. Pokazao mi je da ljubavi i topline ima i može biti u takmičenju, nadmetanju, pa čak i u fudbalu.

Naslov originala je “El FUTBOL A SOL Y SOMBRA“. Ovo sombra, može značiti i senka, i ja sam o ovoj knjizi video tu senku, svoju senku, u psihološkom smislu, onako kako je Jung govorio i pisao, a Galeano znao, iznutra, ne znajući, ne misleći o tome. I dalje ne volim fudbal, ali ova knjiga je nešto promenila, neodredjeno i neosetno, bez ikakve namere i bez ikakvog otpora.

Eduardo

Nedostaju mi ostale Galeanove knjige. Standardni tekstovi o piscu navode “Otvorene vene Latinske Amerike” u kojoj je autor skoro dokumentarno pokazao vekovnu eksploataciju ovog kontinenta od strane Anglosaksonaca. Knjiga je postala čuvena kada je jedan primerak, Ugo Čaves, lider Venecuele, poklonio Baraku Obami, tadašnjem američkom predsedniku. Navodi se da je Galeano bio levičar, da je svoje ideje iznosio jasno i otvoreno i da je uredno plaćao cenu svojih uverenja. Ta cena je bila visoka, jer je istina skupa i mora biti skupa, jer se ne kupuje novcem, nego životom i pamćenjem, kako bi to Eduardo rekao.

To pamćenje, zabranjeno i sistematski potisnuto, Galeano nam vraća, podseća nas i čuva u svojim knjigama. Njegova mašta je lako prelazila granice, jer ih nije primećivala. Neke priče su zastrašujuće, potpuno čudne, skoro nerazumljive. Nemojte pokušavati da ih rastumačite, to bi bilo pogrešno. Puštajte ih povremeno da prodju kroz vaše srce, pisane su sa tim ciljem.


Meksiko Siti

Dok ovo pišem, moja drugarica, možda sa prozora svog stana u Meksiko Sitiju, posmatra vulkan Popokatepetl. Posle skoro dve godine, pronašla je izdavača i “Službeni glasnik” je objavio na srpskom “Knjigu zagrljaja“. Pojavila se na prošlom sajmu knjiga u Beogradu. Bubi je za par dana rodjendan, a dan kasnije je moj rodjendan, mi smo vršnjaci.

Ne znam da li bih mogao da joj poklonim ili posvetim ovaj tekst, ili sam to možda već učinio. Kada mi je pre dve godine otkrila Galeana, shvatio sam to kao poklon. Želeo bih da ga podelim sa vama, sadašnjim i budućim čitaocima, vama koji ste odavno naučili da čitate srcem. To je jedino što Eduardo Galeano očekuje od nas.

Jedan komentar

  1. Prekrasan priča!
    Tekstovi Velibora Žitarevića su uvek nadahnjujući, nepretenciozni, lagani, a tako puni duše …
    Pozdrav od srca!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.