Tomaž Stanko: Da li stvari imaju dušu – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Polin

Dok pišem ovaj tekst i sedim za računarom u svojoj zamračenoj sobi, iz zvučnika dopiru prvi taktovi kompozicije “Polin” sa istoimenog  albuma Tomaža Stanka, koji je objavljen 2014. godine. Polin, na hebrejskom – Poljska, po mnogo čemu posebno delo velikog trubača i kompozitora, realizovan je u saradnji sa Muzejom istorije poljskih Jevreja koji se nalazi u Varšavi. “Polin” je snimljen u Njujorku, traje samo 38 minuta i smatra se pravim biserom u prebogatoj karijeri ovog muzičara.

Iskoračivši za momenat iz standardnog tona karakterističnog za ECM produkciju, Stanko snima moderan album čije su teme, himne životu, lišene mraka, patetike i melanholije. Njegova truba, čije nežne i osetljive srebrne linije klize i šapuću jedva dodirujući tišinu, poklonila je evropskom džezu neke od najboljih ostvarenja druge polovine dvadesetog i ranog dvadeset prvog veka. Stanko je pisao za film i pozorište, osnovao je i vodio brojne džez sastave, ne prestajući da snima odlične albume, koje je i kritika i šira publika dočekivala sa oduševljenjem. Imali smo sreću i zadovoljstvo da ga 2009. slušamo na 25. Beogradskom džez festivalu .

Astigmatik

Rodjen 1942. godine u Poljskoj, Stanko svoje prve korake u Džezu ostvaruje pod uticajem Majlsa Devisa, Orneta Kolmena i Džordža Rasela. Svoje prve kompozicije realizuje u saradnji sa pijanistom Adamom Makovičem. Ovaj zajednički rad, po mišljenju istoričara džeza, uveo je u Evropu fri džez (free-jazz) i otvorio vrata novim i avangardnim strujama. Stanko se uskoro upoznaje sa Kžištofom Komedom, kompozitorom i pijanistom i 1963. se pridružuje njegovom kvintetu. Zajednički rad, dao je evropskom džezu jedanaest albuma, od kojih se “Astigmatic” iz 1965. smatra za jedan od najznačajnijih i najboljih fri džez albuma u Evropi tog perioda.

Ako poslušate pažljivo ovu čuvenu ploču, Stanko ima samo 23 godine u vreme njenog snimanja, nećete prepoznati nežne, strpljive i ispolirane tonove sa albuma iz “ECM” perioda. Godine koje su sledile potom, dale su njegovoj trubi spokojstvo i mir, uzdržanost i iskustvo koje rani albumi nisu imali niti je to bilo moguće. Album “Astigmatic” nosi mladalački entuzijazam, brzinu i pokazuje sjajni talenat. Pokazuje još nešto, a to potvrdjuju radovi koji slede, da bez dugog i upornog vežbanja, neprestanog preispitivanja, introspekcije i učenja, ni najobdareniji muzičari ne mogu odmaći i dati nešto novo.

Tadž Mahal

Narednih godina, Tomaž saradjuje sa velikim brojem značajnih džez muzičara od kojih valja pomenuti američkog trubača Dona Čerija, finskog bubnjara Edvarda Vesalu i možda kao najbitnije , rad sa pijanistom i pesnikom Sesilom Tejlorom u čijem big bendu Stanko svira i nastupa na turnejama. Sedamdesetih godina snima uglavnom za poljske izdavačke kuće, da bi 1976. upoznao Manfreda Ajhera. Te godine, na početku dragocenog prijateljstva, koje će potrajati narednih nekoliko decenija, Tomaž snima album “Balladina” i time zvanično ulazi u “ECM“, u tom momentu, kao i danas, najznačajniju evropsku džez produkciju. Video snimci iz Ajherovog omiljenog  studia “Rainbow” u Oslu, svedoče o dubokom razumevanju koje je povezivalo ova dva čoveka.

Potpuno fokusirani i koncentrisani na posao koji rade, stvarali su remek dela, svako sa svoje strane miks pulta, mikrofona i uredjaja za snimanje. Ne možete se oteti utisku da obojica uživaju u poslu koji rade i da se ta sreća prenosi na muzičare i tehničare koji ih okružuju. Svi su raspoloženi, nasmejani i sve teče glatko i lako, a rezultat ove kreativne zabave su albumi “Wislawa”, “Dark Eyes”, “Lontano”, “Soul of Things”, From The Green Hill”, “Matka Joana”, “December Avenue”

U medjuvremenu, Stanko snima i za druge produkcije, ali veza sa Ajherom i “ECM”-om se ne prekida, naprotiv, kao da posle svake pauze dolaze sve bolja ostvarenja. U jednom takvom intervalu, 1980. Tomaž odlazi u Indiju i tamo, u mauzoleju Tadž Mahal, snima solo album, inspirisan njihovom kulturom i tradicijom. Ovu ploču, danas veoma retku, pun naziv je “Music from Taj Mahal and Karla Caves“, izdala je finska produkcija “Leo Records“.

Matka Joana

U okviru produkcije “ECM”, Stanko 1995. snima album “Matka Joana”, meni jedan od najdražih. Čini se da se ovde, bolje nego  na nekim drugim ostvarenjima, čuje i oseća karakter njegove trube, širina njegovog duha. Album je inspirisan filmom “Mother Joan of the Angels” (takodje poznatim kao “The Devil and the Nun“), poljskog režisera Jerži Kavaleroviča. Sam film je zasnovan na istoimenoj noveli, takodje poljskog pisca, Jaroslava  Ivaškieviča, poznatog po pseudonimu Eleuter. Radnja se dogadja u jednom samostanu iz 17. veka, u kome su sve redovnice opsednute djavolom. U samostan dolazi sveštenik čiji je zadatak da spasi duše sestara. Počinje od najtežeg slučaja, Matke Joane, koja je u vlasti osam demona… Film je odličan, snimljen je u crno-beloj tehnici, nosi tešku atmosferu u kojoj se religiozna ubedjenja, strah i neizvesnost prepliću sa snažnim emocijama, mističnim stanjima, vizijama i smrću.

Tomaž Stanko nije pisao muziku za ovaj film, već je snimio album inspirisan tim filmom. Još jednom, književnost, film i muzika u neraskidivoj vezi, kao deo celine, deo univerzalnog principa. Godinama sam slušao ovaj Stankov album i tek nedavno pronašao i pogledao film. Osećaj “deja vu”, već vidjenog, je bio snažan i uznemirujući. Tomaževa truba je produbila teške manastirske senke, dodala još malo jeze, učinila priču još strašnijom. Na drugoj strani noći, ne prekidajući svoju srebrnu liniju, koja je treperila i održavala se na samo jednoj, dugoj, beskrajnoj noti, odvela me je tamo gde duša zamire i gde naša najsnažnija uverenja prestaju da važe.

Wislava

Vislava Šinborska, poljska pesnikinja, prevodilac i esejista, dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2009. godine. Njena poezija, po mnogo čemu avangardna i jedinstvena, delila je interesovanja, razmišljanja i teme sa Stankovom muzikom. Pesnikinja je umrla 2012. a Tomaž sa svojim kvartetom 2013. objavljuje dupli album “Wislawa” posvećen velikoj sunarodnici. U intervjuima datim povodom ovog ostvarenja, Stanko govori o svom osećanju za njenu poeziju.

Na dvanaest sjajnih kompozicija, (neke nose imena njenih pesama) muzika i poezija se stapaju i teku zajedno, kao da su od početka, od izvora krenule zajedno. Negde, u neodredjenim predelima duše, gde sva muzika i sva poezija počinju i nastaju, vrela su verovatno ista i nerazdvojna.

Vislava u svojoj pesmi “Malo o duši” kaže:

Duša se ima.                                                             
Niko je nema neprekidno i zauvek.
Dan za danom,
godina za godinom,
može se živeti i bez nje.

(…)

Ne kaže odakle dolazi
i kada će ponovo nestati,
ali očigledno očekuje takva pitanja.
Čini se:
kao što je ona nama,
i mi smo njoj
za nešto potrebni.

Na ovom sjajnom albumu, Tomaža Stanka prati njegov “New York Quartet” Trojica vrhunskih mladih muzičara, koje na svoj tihi način predvodi njihov veliki učitelj i dobar prijatelj. Njihovo poslednje zajedničko ostvarenje “Decembar Avenue” takodje ne treba propustiti. Ako do sada niste slušali ovog trubača, ovde na ovoj džez aveniji možete početi. Početi od kraja, to je potpuno prirodno za džez.

Odlazak

Stanko je otišao 29. jula ove godine, pre nešto više od tri nedelje. Otišao je kod Šinborske, kod Matke Joane, kod Majlsa. Ne sumnjam da je svoju trubu poneo sa sobom, kao što je nekada, a da to nije znao, sa tom trubom i došao ovde. Decembarskom avenijom, ili nekom tihom waršavskom ulicom, koja prolazi kroz naše živote i naša srca, odšetao je sjajan muzičar i dobar prijatelj.

Na tom divnom koncertu u Domu sindikata, pre skoro deset godina, napravio sam nekoliko fotografija koje prilažem uz ovaj tekst. Nisam mnogo slikao, da ne bih remetio tišinu, koju je njegova blistava  truba, prekidala samo povremeno. Trudio sam se da slušam, metlice su šuštale po mesingu činela, klavir je nešto šaputao , bas je ćutao.

Radilo se o duši – u ljudima i stvarima !

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.