Toliko volimo Hulia – Velibor Žitarević 2

O piscu

Tekst koji pišem za tebe, dobri čitaoče, nije “učeno” književno teoretisanje niti ima ambicije da donese nešto novo u teoriji književnosti. Pišem ti o jednoj ljubavi, o ljubavi za pisca, koji je umro, možda pre nego što si se ti rodio, ostavivši za sobom, sedam romana, veliki broj eseja, dva pozorišna komada, niz prevoda, tri knjige poezije i iznad svega, deset zbirki priča. Ove priče su dragocenost i blago koje sam, nekom srećom, otkrio jednom, lutajući i tražeći nešto ili nekog. Taj Neko – bio je Hulio Kortasar.

O prevodiocu

Rodio se u Belgiji. Živeo je i radio u Evropi, najviše u Francuskoj. Argentinac, pisao je na španskom. Priče koje nas ovde zanimaju je prevela na srpski Aleksandra Mančić. Ona me je upoznala sa Huliom. Njeni prevodi, čija je vrednost neprocenjiva, su mi otvorili vrata u svet koji je Kortasar stvorio za nas, svoje čitaoce, povlašćene, privilegovane, srećne dobitnike. Nikada nisam upoznao tu ženu. Čitao sam o njoj, čitao njena dela. Radi se o visokoj sveštenici prevodilaštva. Da Ona nije prevela te priče tako sjajno, tako maestralno, (nemam pravu reč ) ovaj čarobnjak bi ostao negde tamo, “Izgubljen u prevodu” . Ali to se nije desilo. Aleksandra Mančić, ( retko nam dopire do mozga suštinski značaj dobrog prevoda ) te priče nije prevela. Ona ih je pretopila, kao što dobar majstor topi zlato, i od njih, tih priča, tog zlata, ponovo izliva  iste komade nakita, ovog puta na srpskom, ne izgubivši ništa od sjaja i lepote. Okolnost i verovatno posledica svega o čemu pišem, je da ljudi koji su čitali ove priče nisu više ni bili obični čitaoci, već smo postajali fanatično i smrtno zaljubljeni u Aleksandru, u Hulia i u jednu Glendu… To je zato što svi mi… “Toliko volimo Glendu” . Tako se rodio termin Kortasarevci, fanatični kult, radikalni i sektaški, najgorih najstrašnijih obožavaoca, kojima posle ništa drugo nije bilo dovoljno dobro, dovoljno uzbudljivo ni dovoljno privlačno.

O propuštenom

Ovaj tekst ne obuhvata Kortasarev politički angažman, bio je levičar, uzbudljivu biografiju, raznovrsnu i bogatu bibliografiju, romane, eseje, prevodilački rad i pozorišne komade. Ovo je samo priča o pričama.

O Izdavaču

Zbirke o kojima pričam izlazile su u okviru edicije “Reč i misao” izdavačke kuće “RAD”. Te male, “džepne” knjige crvenih korica, (u jednom periodu korice su bile plave), objavljivane su 50 godina – od 1959 do 2009. godine. Voleli smo ovu biblioteku, knjige su bile pristupačne, naslovi zanimljivi, izbor autora dobar, ponekad izuzetan. Svako je mogao da probere ono što ga privlači ili da otkrije nešto novo. Kortasareve priče su verovatno prevodjene i pre i posle edicije “Reč i misao”. Ja vam ne govorim o tim prevodima.
Ja vam govorim da kao što neki klavirski koncert možete slušati u raznim izvodjenjima, i pronaći najbolje, ili svoje omiljeno, tako je moguće pronaći najbolji prevod neke priče ili neke pesme.
Ovih sedam zbirki crvenih korica, sadrže najbolje izvodjenje, najbolje prevode Kortasarevih priča.

O čitaocu

Borhes je često govorio da nije ponosan na knjige koje je napisao, već na knjige koje je pročitao. Smatrao je sebe dobrim čitaocem, ne dobrim piscem. Voleo bih da jednom postanem dobar čitalac, kao Borhes, napisao sam sebi, nekad davno, na stranici knjige koju sam tog momenta čitao. I dalje to pokušavam. Pokušavam i da pišem ali ja ne pišem priče niti knjige, ja pišem po svojim knjigama. Ovo sam napisao jednom na natron papiru u koji je i danas uvijena zbirka “Kraj Etape”, Hulia Kortasara, “Reč i misao”, “RAD”, Beograd, 1999.
(…) Ja sam neko ko voli Kortasareve priče, ali ne onako kako se vole druge dobre priče, drugih dobrih pisaca, na primer Selindžerove priče, već neko ko Kortasareve priče voli iznutra, iz njih samih, neko, ko se, kao ja, oseća dok ih čita kao da je njihov lik, koga pisac pominje ne pišući o njemu, ne pominjući ga, ali ja, taj čitalac je tu u tim pričama, zarobljen, začaran, navučen kao De Kvinsi na opijumsku tinkturu, svesno, svojevoljno i bespovratno.
Kao pribežište i siguran lek od nepodnošljive stvarnosti, kao flašica sa čistom aktivnom supstancom, koja stoji na polici i koju okrznem pogledom u sivoj svakodnevici a čije prisustvo smiruje, jer uvek i jer ću večeras (ovo je jedan od onih užasnih dana) otvoriti knjigu na bilo kojoj stranici i pročitati bilo koju rečenicu i znaću da je to tu, taj lek, to saznanje da se on, isto tako osećao, da se lečio pisanjem i da je pisao da bi nas spasio, naučio i opisao.

O pričama

Ovih sedam zbirki nećete naći u knjižarama. Nećete ih naći ni u online knjižarama na internetu. Čak ni ovde gde ste sada u lupastore.rs. Možete ih naći antikvarno, u oglasima, na nekom buvljaku, slučajno, ako imate sreće. Postoji izdanje u kome su sve ove priče sabrane i spakovane u dve glomazne knjige,  Izdavač je “Službeni glasnik”. Tvrde korice, dva toma, 1200 stranica čistog zadovoljstva. Ja više volim svojih sedam knjižica, iskrzanih crvenih korica, koje sam godinama podvlačio, ponovo iščitavao, vukao na putovanja, letovanja, čitao u prevozu, čuvao i voleo. Ponovo im se vraćam, sa radošću, kao kada se vraćate kući. Nekada kada sam neraspoložen, ponovo pročitam “Sastanak sa crvenim kružokom” i bude mi bolje. Priču “Toliko volimo Glendu” skoro da znam napamet. Kada se zapitam zašto toliko volim Kortasara  pročitam “Dnevnik o jednoj priči” i više nemam pitanja. Kada poželim da pobegnem, iz grada, iz sebe, iz užasa svakodnevice, potražim “Drugo nebo” kao sigurno pribežište. Drugi vole druge priče, i to je potpuno normalno, ali svi mi, članovi ovog “tajnog društva”, svi mi koji se ne poznajemo ali se prepoznajemo, obožavamo Hulia, i po tome se razlikujemo od ostalih, koji ga samo vole i čija ljubav nije toliko potpuna, toliko strašna.

  1. O autoru bloga

    Veliboru Žitareviću, čiji je talenat, poput leptira, posle 55 godina izašao iz čaure. Predivno!

  2. Toliko toplo, pitko i iskreno…predivan tekst!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.