Sve što ne znam o vremenu – Velibor Žitarević Ostavite komentar

HESE

“Jutro je i kosa ti se k’o crna svila žari.

Al’ ide veče i pokriće je snegom.

Zato nek’ se ne čuju vapaji,

Nego digni čašu pa se kucni – sa mesecom !”

Prisećam se ovih stihova, mislim da je to Herman Hese, iz vremena kada je bilo manje knjiga, ali smo ih čitali više. Susret sa Heseom, jedan je od najlepših susreta u književnosti, ja ga tako pamtim, jer “Stepski vuk” nije bio samo odličan roman već i prilika da se prodje kroz vrata, iza kojih vreme više nije teklo linearno, reči više nisu imale uobičajena značenja a prostor se krivio onako, kako se možda zaista zakrivljuje, negde van granica percepcije. Bliži se Nova godina i zato sada neću pisati ni o knjigama ni o piscima, pa čak ni o Heseu, nego ću pokušati da podelim sa vama, razmišljanje o toj iluziji koja se zove vreme, utisku da ono teče i potrebi da se taj tok izmeri i učini vidljivim. Za desetak dana obeležićemo kraj još jedne godine i početak nove, za koju želimo da verujemo da će biti uspešnija i bolja. Proslavićemo, nešto što ne razumemo, povući ćemo crtu koju ta reka neće osetiti ni primetiti i sve će biti isto kao i trenutak ranije. Tok, ako je to tok, će se nastaviti, kao što se uvek nastavlja i mi i dalje nećemo znati gde reka izvire ni u šta se uliva. Ipak podići ćemo čaše i kucnućemo se  sa prijateljima, sa onima koje volimo i, naravno, sa mesecom.

TRENUCI SREĆE

Nepouzdano sećanje, kako je to govorio Borhes, čuva neke slike i neke trenutke nezavisno od naše namere ili volje. Ti trenuci su razbacani u vremenu koje u našem sećanju teče promenljivom brzinom, kao podzemna tamna voda, čiji tok zavisi od terena kojim klizi, od prepreka, nagiba, položaja meseca. Ponekad nešto sasvim neočekivano, osvetli i prizove slike  i prizore koji su ozarili naša lica, zadržali dah, napunili srce. To može biti fini parfem koji ste osetili u gužvi na ulici, nečiji pogled, osmeh, ili muzika koja dopire kroz otvoren prozor u letnjoj noći.  Ako imate malo strpljenja, ako ne žurite previše, vreme će vas pronaći i sačekati na nekom uglu i podsetiće vas, pokazaće vam nešto što je naizgled prošlo, ostalo iza vas, izgubilo se u zaboravu. Sada kada godina zatvara još jedan krug, možda treba stati i prepustiti se, pomisliti na trenutke u kojima je bilo dobro, fino, toplo, srećno, prijatno.

Moja žena kaže da ja sve zaboravljam, da se ne sećam šta sam doručkovao, i gde sam ostavio ključeve i naočare. U pravu je, za doručak, ključeve i sve ostalo. Ali moje pamćenje, pažljivo čuva sva jutra u kojima sam je gledao dok spava i bio srećan što je tu i što diše spokojno i mirno. Čuva večeri u kojima smo sedeli sa prijateljima, pričali i uživali u društvu ljudi koje volimo godinama i decenijama. Čuva muziku koju sam slušao, momente u kojima je ta muzika dopirala do najdubljih i najosetljivijih predela srca i duše. Čuva knjige i fotografije, rečenice i stihove, jutra ispunjena suncem i kišne predvečerja , koja u komšiluku, na savskom keju mogu biti uzbudljiva i divna. Čuva zadovoljstvo koje osetite iznutra, kada se neki posao uradi dobro i kada vam ljudi sa kojima radite to potvrde.

Tako vreme pamti, umesto nas, jer ono ne žuri nigde, i nikada ne kasni. Mi koji o vremenu ne znamo mnogo, saplićemo se, padamo i ustajemo, u neprestanoj i nepotrebnoj jurnjavi, nervozi i napetosti. Samo ponekad, ozareni srećom ili nadahnućem, zaboravljamo i zastajemo, naslućujući da smo jedno, da smo deo života, večite igre, i možda promisli koju ne možemo razumeti.

OHRIDSKI BISERI

U medjuvremenu, praznici ponovo stižu. Dok ovo pišem, katolici slave Božić. Želim im svako dobro, dok njihove jelke blistaju a pokloni još uvek neotpakovani kriju svoje šarene tajne. Onda ide Nova godina, pa naš, pravoslavni Božić. Za to vreme, Kinezi su već zaboravili novogodišnje vatromete, jer se njihova “godina psa” završava uskoro, poćetkom sledećeg februara. To je lunarna godina, možda bliža pravom računanju vremena, ako tako nešto uopšte postoji.

Smederevska tvrdjava, stabilno stoji (ili plovi) kroz 7525. godinu, jer postoji zapis ispod krsta na glavnoj kuli da su radovi okončani, u leto 6938. godine. Drugim rečima, ona je sagradjena u dalekoj budućnossti, u kojoj Dunav, jedna od četiri svete reke, još uvek teče, stariji i od tvrdjave i od kamena kojim je ozidana.

Naše komšije muslimani, čiji je kalendar takodje lunarni, žive u 1439. godini po Isi. Njihovo računanje vremena, počinje onog dana kada se Prorok Muhamed sa svojim sledbenicima preselio iz Meke u Medinu. Hidžra je reč koja znači selidba, preseljenje, pa se tako i godine računaju po hidžri, posle selidbe. Nisam o tome mislio, kada sam krajem leta ušao u jednu malu prodavnicu srebrnog nakita u Ohridu. Dok je moja žena razgledala mindjuše od ohridskog bisera, posmatrao sam mladu muslimanku koja je strpljivo pokazivala nakit. Ljupka i veoma mlada, odmerena i elegantna u besprekornoj haljini od najfinijeg pamuka, sa maramom preko glave koja je njene oči i njenu lepotu još više isticala. Sada dok se prisećam tog kratkog susreta, pitam se da li je moguće da su se naša vremena razlikovala za više od 600 godina u trenutku dok su biseri u njenim rukama blistali a mesec se ogledao u vodi jezera.

PRAZNIČNA SVETLA

Beograd je praznično okićen  i u centru grada i niz najveće ulice hiljade sijalica i lampiona najavljuju predstojeće praznike. Na periferiji ili kad krenete van grada na sever,ako je noć vedra, sačekaće vas zvezde i ogromno nebo  Panonske ravnice. Te zvezde i to nebo, koje se više ne vidi od zgrada i osvetljenih izloga je ono što tražimo i što nam nedostaje. Naši preci su to nebo gledali češće i, čini mi se, razumevali ga bolje. Možda i zato, što su ga videli lepše, celovitije, jasnije. Svetlost gradova, udaljavala nas je od zvezda i što su gradovi bili veći, zvezde su bile dalje.

Stanovnicima najvećih gradova, najviše čeznu za zvezdama i zato pokušavaju da ih nadoknade pomoću rasvete, blistavih ukrasa, lampiona, šarenih sijalica. Ali sijalice nisu zvezde, jer to i ne mogu biti. Zvezde su još uvek tamo, gde su bile pre gradova i gde će biti kada se svetla u gradovima ugase. Volt Vitmen ima divnu pesmu koja se zove “Kada sam slušao učenog astronoma”. Nije dugačka, pa je prenosim u celosti jer bi bilo  šteta izostaviti i jedan od sjajnih stihova.

Kad sam slušao učenog Astronoma

Kad sam slušao učenog Astronoma,
Kad su se dokazi, brojke ređali u kolonama preda mnom,
Kad su pokazivali karte i dijagrame, da ih sabiram, delim i merim,
Kad sam sedeo i slušao Astronoma gde predaje u sali uz buran pljesak,
Kako sam postao brzo i neobjašnjivo umoran i slab,
Dok nisam ustao, izvukao se napolje i odlutao sam,
U tajanstveni vlažni noćni vazduh, i s vremena na vreme,
U savršenoj tišini gledao zvezde

Voleo bih da vam poželim nešto odredjeno i lepo. Ne samo za praznike ili za Novu godinu i ne u nekom apstraktnom opštem, smislu. Poželeti nekom dobro, čak i kada se radi o nepoznatoj osobi je takodje vrsta sreće.
Želim vam, dakle, da se, s vremena na vreme,  izvučete u tajanstveni vlažni noćni vazduh i u savršenoj tišini gledate zvezde.

Te zvezde mogu biti u nečijim očima ili u Vitmenovoj pesmi ili, najbolje, na vedrom noćnom nebu. Možda će misli, oslobodjene i ohrabrene tišinom i dubinom prostora pohrliti i ispuniti vam srce. Nebo i zvezde tome služe. Sreća ne mora imati razlog ni objašnjenje i veća je kada je tiha i bezrazložna. Ona se krije u pesmi koju volite u čaši dobrog vina u razgovoru sa prijateljem. Krije se u tišini, u trenutku samoće i mira, u šuštanju talasa, u mirisu mora. Nećete je pronaći ako je tražite, ali će ona pronaći vas kada se negde duboko u vama slože sastojci od kojih je ona sačinjena: vreme, tišina i zvezde.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.