00 Akiko Koga

Šta je sanjala Akiko Koga ? – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Mlada žena iz Japana

Zove se Akiko Koga. Rodjena je u gradu Fukuoka na ostrvu Kjušu. Živi u Tokju, bavi se fotografijom – profesionalno i zbog unutrašnje potrebe, afiniteta, možda ljubavi. Njeno ime sam čuo mnogo pre nego što sam je sreo i upoznao. Ono je stiglo ovde pre nje, sačuvano u mislima, rečenicama i nevazanom razgovoru mojih i njenih prijatelja. Ona je fotograf, govorili su, njeni radovi su zanimljivi, neobični, zagonetni… Onda mi je, slikar Milan Tucović, pre nekoliko godina, poklonio reklamni kalendar, veličine omota kompakt diska, sa 12 listova na kojima su bile vrhunske fotografije nakita. Taj nakit, divno, unikatno prstenje i mindjuše fotograf je postavio na kolače raznih boja i oblika, koji su se nazirali u vešto izvedenom bluru – neoštrini. Na takvoj neobičnoj pozadini, blistalo je besprekorno i savršeno oštro snimljeno drago i poludrago kamenje, smešteno u krunice prstenova, mindjuša i privezaka. Ko je ovo radio, pitao sam, oduševljen, prijatelja, a on mi je odgovorio – Akiko, pričao sam ti o njoj.

Prošlo je nekoliko godina, Milan je odlazio u Japan, izlagao, stvarao i negovao kontakte sa tamošnjim umetnicima. Pre nekoliko dana me je pozvao telefonom, pitao šta radim, da li pišem nešto novo. Rekao sam mu da razmišljam o sledećem tekstu za našu on-line knjižaru lupastore.rs. On je predložio da pišem o Akiko, jer je ona trenutno u Beogradu, njegova je gošća i obećao je da će je pitati da li bi prihvatila razgovor za blog Internet knjižare „Lupa“. Akiko je pristala i posle par dana našli smo se na jednom splavu na savskom keju, na Novom Beogradu. Naš zajednički prijatelj, gospodin Hiroši Jamasaki Vukelić nam se pridružio, na moju molbu i pomogao kao prevodilac.

Ovo je razgovor koji smo vodili tog popodneva na Savi. On samo delimično i spolja ima formu intervjua sa fotografom, fotografkinjom, ako hoćete. Iznutra, u onim slojevima koje je nemoguće predvideti ni isplanirati, ovo je razgovor sa koleginicom koju sam poznavao davno pre nego što smo se konačno sreli, ovog leta u Beogradu.

Popodne na Savi

Sedimo na jednom od splavova na savskom keju, gore i uzvodno u blizini bloka 45. Pored mene je gospodin Hiroši Jamasaki Vukelić, a sa suprotne strane stola, sedi lepa mlada žena, fotograf Akiko Koga. Na stolu je njen foto aparat, analogni „Nikon“ sa Kodakovim filmom unutra. Akiko izgleda tačno onako kako sam ja uvek i kako je , valjda, svaki Srbin, zamišljao Japanku. Tiha, nežna, kao da je stvorena od pene i svetlosti. Njene, lepe, krupne, crne oči sijaju. Naš zajednički prijatelj, gospodin Hiroši joj pomaže da se opusti i da ovaj razgovor shavati kao neobavezno ćaskanje prijatelja, koji vole Srbiju, fotografiju i naravno Japan.

Akiko, recite nam, Vi niste prvi put u Beogradu. Kada ste i kakvim sticajem okolnosti, prvi put posetili i upoznali Srbiju ?

Da, ja sam sada četvrti put u Srbiji. Prvi put sam bila 2009. godine kada sam izlagala svoje fotografije u galeriji ”New Moment Ideas Gallery“. Naziv izložbe bio je „Persephone“. Pre mene, 2007. godine u ovoj galeriji je gostovao poznati japanski fotograf gospodin  Osami Arikata. Tada je on uspostavio saradnju sa „New Moment“-om i dogovorio se da u narednim godinama drugi japanski umetnici izlažu u ovoj galeriji. Ja sam izlagala dve godine kasnije, 2009.

Šta je bila tema Vaše izložbe iz 2009. godine u galeriji „New Moment“ ?

Tema izložbe je bio trešnjin cvet, odnosno odraz trešnjinog cveta na površini vode.

Prisaćam se sekvence i iz jedne radio emisije koju sam slušao pre nekoliko godina i prepričavam je Akiko. Bio je to dokumentarno dramski program, gostovala je žena iz Srbije koja sa kao mlada udala za Japanca i otišla da živi tamo. Bila sam mlada, pričao ona, i nisam poznavala njihovu tradiciju i običaje. Jezik sam uz muža naučila dovoljno za svakodnevnu komunikaciju. Jednog jutra, bilo je proleće, srela sam komšinicu, Japanku, pozdravila je i pitala šta radi.

Komšinica je odgovorila da se vraća iz parka, gde je otišla da posmatra trešnju koja je upravo procvetala.

Da posmatrate procvetalu trešnju ?!? Zašto, zašto da posmatrate trešnju ?

Posle mnogo godina provedenih u Japanu naša se žena smeje dok prepričava ovu anegdotu iz svoje mladosti. Njoj više nije neobična ova divna tradicija čiji koreni sežu duboko u istoriju i kulturu Japana.

Smeje se i Akiko i nastavlja o svojoj prvoj izložbi u Beogradu. Naziv „Persefona“ baca drugačije svetlo na zavodljive odraze trešnje u vodi, na njenih fotografija.

Persefona je po grčkom mitu bila ćerka boga Zevsa i boginje Demetre. Otac je bez majčinog znanja obećao ćerku  bogu podzemnog sveta – Hadu, koji je otima i na zlatnim kočijama odvodi pod zemlju u carstvo mrtvih . Majčina ljubav je  vraća  kasnije na površinu, ali samo tokom polovine godine, dok ostatak godine ona provodi sa svojim mužem Hadom kao kraljica mračnog podzemnog sveta mrtvih.

U Japanu, priča Akiko, posebno u Budističkoj filozofiji, obnavljanje života u proleće, ima posebno mesto. Posmatranje trešnje u kratkom periodu njenog cvetanja, odraz je povezanosti japanske kulture i umetnosti sa prirodom. Kao što svi mi prolazimo u životu teške periode, posle kojih dolazi olakšanje i napredak, tako i priroda svake godine posle hladnog zimskog perioda, ponovo otvara cvetove i donosi život u šume i polja, na reke i jezera. Persefona, boginja proleća ali podzemnog sveta, metafora je ovog jedinstva suprotnosti.

Da li su ove fotografije takodje snimljene analognim aparatom, klasičnim postupkom, uz koriišćenje filma i zašto dajete prednost ovakvom načinu rada ?

Da, fotografije za ovu izložbu su snimljene na kolor filmu i izradjene klasičnim hemijskim postupkom. Razlog što koristim film je taj što su konačne fotografije lepše, bliže i primerenije temi koju obradjujem. Na mom sajtu kogaakiko.com možete videti fotografije koje sam radila inspirisana drugim temama. Serija fotografija pod nazivom „Licca“ čija je tema lutka kojom se u Japanu igraju devojčice, uradjena je digitalnim aparatom. Ipak ja više volim analognu fotografiju, posebno rad sa crno-belim filmom. Kada tako radim, ja sama razvijam film i sama izradjujem fotografije u svojoj mračnoj komori. Na taj način u potpunosti kontrolišem postupak i dolazim do rezultata kakve sam zamislila u trenutku snimanja. Ovakav način rada je sporiji, ali to donosi zadovoljstvo koje se ne može osetiti kod rada sa digitalnom opremom. Koristim „Ilford“ film i papir tipa „Ilford Galerie“.

Akiko, pomenuli ste Vaš sajt, ja sam ga pogledao pripremajući se za razgovor. Posebno mi je zanimljiva serija o lutkama „Licca“, ali pre toga, molim Vas, recite nešto o Vašim fotografijama čija je tema crkva.

Tema za ovu seriju bila je žena, moja prijateljica, koja je u to vreme prolazila kroz težak i komplikovan period u svom životu. Ja sam je fotografisala u crkvi i ispred crkve u koju ide. Radi se o katoličkoj crkvi. Ideja je bila da na fotografijama sačuvam njeno duševno i duhovno stanje, snimajući prostor u kome se ona kretala.

Na sajtu sam video i vaše potpuno drugačije fotografije. Detalje enterijera, fasada starih kuća, pejzaže… Kako u Japanu prodajete svoje radove ? Ima li on-line prodaje ili je to posao galerija ?

Umetničke fotografije se prodaju u galerijama ili na samim izložbama. To naravno nije dovoljno da bi se od toga moglo živeti. Zato se bavim i reklamnom fotografijom, kada se za tako nešto ukaže potreba. Saradjujem sa radionicom koja se bavi izradom unikatnog nakita i za njih sam radila fotografije za reklamne kampanje.

Da, ja sam video te radove u štampanoj formi na stonim kalendarima sa komadima  nakita neobično postavljenim na kolače od marcipana, puslice, latice ruža. Kako ste došli na ideju za tako hrabre i nesvakidašnje kompozicije ?

Jednostavno mi se učinilo da to može biti lepo. Sledila sam svoj osećaj, unutrašnji glas. To mi se dopalo, dobro je izgledalo i bilo je zanimljivo. Pokazalo se da su i naručioci posla bili zadovoljni. Ovo je iz tehničkih razloga uradjeno uz korišćenje digitalne opreme.

Hoću da se vratimo na seriju fotografija „Licca“ . Šta znači ta reč ? Da li je to marka lutke ? Da li su to Vaše lutke, igračke iz Vašeg detinjstva ?

Da, „Licca“ je marka lutke, kao što je u Americi i Evropi popularna lutka „Barbie“. Na snimcima su moje lutke kojima sam se igrala kao dete. Osnovni motiv nije nostalgija, puko sećanje na detinjstvo. Započela sam ovu temu, snimajući svoje drugarice iz detinjstva, ali sam se u toku rada, postepeno, okretala sebi. Na odredjen način, vraćala sam se unazad kroz vreme, prisećala sam se trenutaka igre, sreće, svojih snova, maštanja, misli i osećanja. Te lutke ”Likice” kako smo ih zvali, su mi pomogle da u sebi i na fotografijama oživim svoja sećanja. Kroz fotografski rad, kao u nekoj seansi regresije, otkrivala sam sopstvenu dušu, sadašnju Akiko, postepeno pronalazeći odgovore na pitanja koja danas postavljam sebi.

Ovde se nameće pitanju o vremenu, protoku vremena. U zapadnoj kulturi, vreme se doživljava kao reka, kao tok u koji ulazimo i koga u početku nismo svesni. Istok neguje drugačiju ideju o vremenu. Budistička tradicija govori da je vreme „maja“, iluzija i da živimo u večitoj sadašnjosti. Ima li te ideje na ovim fotografijama ?

Svakako, vreme je sastavni deo ovog ciklusa. Ono je možda osnovna inspiracija za ove fotografije. Odrastanje, neprestane promene koje se smenjuju u našim karakterima, uverenjima, nadama i snovima dogadjaju se u vremenu, ma šta ono suštinski značilo.

Akiko, recite, da li ste fotografije iz ciklusa „Licca“ izlagali i ako jeste, kada i u kojoj galeriji.

Imala sam sreću i zadovoljstvo da ove radove izlažem u prostoru ambasade Srbije u Tokju 2015. godine. Bila je to zajednička izložba sa srpskom vajarkom, mojom prijateljicom, Jovanom Tucović. Ona je izložila svoje radove iz serije „Ajlan“ (”Aylan”), a ja probrane fotografije na temu „Licca“.

Izvanredni tekst za katalog ove izložbe napisao je gospodin Akira Tomita, direktor Tokjo Stejšn Galerije (Tokyo Station Gallery). U nekoliko kratkih rečenica, gospodin Tomita, daje etimološki osvrt na značenje reči lutka u japanskom i engleskom jeziku, kao i razliku u značenju reči figura. U nastavku teksta, u simboličkom i psihološkom smislu, on analizira odnos deteta prema svojoj lutki koja je u tom periodu, za dete živo biće. Odrastanje i sazrevanje, podrazumeva trenutak u kome lutka „umire“, nestaje iz sfere interesovanja. Akiko se kroz svoje fotografije vraća u taj period, posmatrajući iz druge perspektive, kroz svoj objektiv, ono što je Artur Klark u svom čuvenom romanu  nazvao „Kraj detinjstva“.

Recite nam nešto o foto-opremi koju koristite. Sa obzirom da je to, uglavnom, analogna tehnika, da li imate iskustva sa srednjim i velikim formatom?

Da, u jednom periodu sam radila sa srednjim formatom, koristeći aparat „Mamiya RB 67“. Kao student, na vežbama, radili smo i sa velikim formatom, ali na kraju, posle svega, ja se najbolje osećam uz svoj „Nikon“ koji uvek nosim sa sobom i koji je na neki način, postao deo mene, neophodna alatka i stalni saputnik.

Dali ste mi šlagvort da vas upitam za vaš odnos prema „street fotografiji“ koja danas doživljava preporod i ponovo postaje veoma popularna u svetskoj fotografskoj zajednici.

Ova vrsta fotografije nije „moja šolja čaja“. Ona zahteva brzinu, trenutnu reakciju i neprestanu spremnost za akciju. Moj izbor je drugačiji. Ja promišljam i snimam refleksije, odraze nekog dogadjaja, dublje slojeve koje odredjena scena otvara u oku posmatrača. Snimam statične objekte, atmosferu oko predmeta, svetlost koja ostaje kada se gužva smiri i u kadru zavlada tišina.

Jednom mi je jedan poznati srpski fotograf rekao da mu se dopadaju moje fotografije, ali mi je zamerio što na njima nema ljudi. Ulična, „street“, fotografija, zaista zahteva ljude u kadru. Na Vašim fotografijama, veoma retko ima ljudi, ali ni u jednom trenutku nisam pomislio da je to njihov nedostatak. Naprotiv.

Da, na mojim fotografijama, se retko pojavljuju ljudi. Teme koje ja obradjujem, nameću drugačije motive. Ja dugo radim, istražujući odredjenu ideju, tragam za skrivenim značenjima, stvarima koje se na prvi pogled ne vide. Ovakav pristup zahteva puno vremena, razmišljanja i rada. Kasnije iz snimljenog materjala probiram i izbacujem sve što je suvišno, konfuzno i neprecizno. Takvim postupkom, dolazim do srži, do suštinskog značenja, na način na koji ja to vidim.

Ako smem da otvoreno kažem, ovo što govorite je u skladu sa vašim karakterom i vašom ličnošću. „Street“ fotografija zahteva od fotografa dozu bezobrazluka, možda agresivnosti. Fotograf koji se bavi ovom vrstom posla, snima ljude na ulici, kojima se to često ne dopada. Ne mogu da vas zamislim u toj ulozi.

To je baš tako. ”Snapshot“ fotografija mi ne leži i ja se zato time ne bavim. Postoji niz drugih načina da se izrazi stav, pogled, razmišljanja, o nekom gradu, ljudima, situaciji ili sceni. Svi smo različiti i zato su i naši pogledi raznovrsni.

Recite nam sada nešto o Vašem odnosu prema Srbiji. Vi ste četvrti put ovde. Da li ste prilikom poseta Srbiji obišli i neke druge zemlje u regionu ?

Ne, svaki put sam dolazila u Srbiju i sve vreme ostajala ovde.

Danas ste mi rekli da se uskoro vraćate u Japan, ali da Vam se ne ide i da bi radije ostali u Beogradu. Mene oduvek privlači Japan i ja bih sutra otišao tamo. U čemu je stvar? Šta Vam se dopada ovde i da li postoji nešto čega ovde ima, a u Japanu nema?

 Ovde mi se najviše dopada toplina ljudi. Ovde se emocije izražavaju neposredno, ljudi su opušteniji, otvoreniji, iskreniji. Ljudi lakše komuniciraju, brže se upoznaju, nisu stegnuti.

A kakva je situacija u Japanu ?

Tamo je drugačije. Kontakti medju ljudima se ostvaruju teže, ljudi su zatvoreniji, poštuju se protokoli i hijerarhija.

Da li tu ima razlike izmadju mladih ljudi i starije generacije. Da li se medju mladima u Japanu, kao ovde,  oseća uticaj zapada u negativnom smislu ?

Mladi ljudi su sasvim drugačiji od starijih Japanaca. Takodje postoji  razlika izmedju velikih gradova i provincije. U velikim gradovima uticaj zapada je očigledan i jak.

Akiko, da li imate kontakte sa drugim fotografima u svetu ? Saradjujete li sa nekim od kolega iz drugih zemalja ?

Naravno, ja imam kontakte sa drugim umetnicima i tu se ne ograničavam samo na fotografe. Upoznajem kolege iz drugih zemalja na izložbama u Japanu ali i sama putujem. Pre tri godine, bila sam u Južnoj Koreji i Kini jer je bila organizovana trojna izložba, na kojoj su učestvovali umetnici iz Japana i dve navedene zemlje.

Recite nam, kako je tekla Vaša edukacija i studiranje, kada ste se zainteresovali za fotografiju i gde ste je učili ?

Fotografiju sam zavolela još u srednjoj školi. Kada sam se upisala na fakultet, moja struka je bila – budistička umetnost. Posle četiri godine studiranja, ja sam želela da se usavršim u fotografiji pa sam upisala i završila stručnu školu za fotografiju.

Kakva je situacija danas ? Da li se usavršavate, da li pratite trendove u tehnološkom i umetničkom smislu ?

Živimo u vremenu u kome svako može da napravi dobre fotografije, u kome je zahvaljujući  mobilnim telefonima i digitalnoj tehnologiji snimanje postalo lako i široko popularno. Ja se zato okrećem starim, proverenim postupcima, koji mojim radovima obezbedjuju trajanje. Koristim često crno-beli film i izradjujem takozvane „silver print“ otiske za koje proizvodjač foto-materjala, ako se pravilno postupa,  daje garanciju od preko sto godina.

Na kraju, interesuje me da li pripremate novu izložbu i da li će na njoj, možda, biti sadržaja koje ste ovog puta snimili u Srbiji ?

Fotografije koje sam snimila u Srbiji ovog puta, planiram da pokažem na izložbi koju sam dogovorila za novembar ove godine u galeriji „Steps“, koja se nalazi u ulici Ginza u Tokju.

Možete li nam nešto reći o vašim domaćinima, prilikom ove posete Beogradu, o vajarki Jovani Tucović i njenom ocu, slikaru Milanu Tucoviću.

Mislim da oni neguju umetnost kroz koju izražavaju dubinu svoje duše, ne stavljajući u prvi plan tehnički pristup. Tendencije u svetu su drugačije, rade se dela koja se dobro i brzo prodaju, čiji su dublji sadržaji sumnjivi. Jovana i Milan rade drugačije, i ja zato volim njihove skulpture, crteže i slike.

Da li znate kada ćete ponovo doći u Srbiju ? Da li to planirate ?

Čula sam da će u aprilu iduće godine ovde u Beogradu biti organizovan mesec fotografije. Volela bih da dodjem tada i da u nekoj od galerija naparavim izložbu svojih novih radova.

Ovaj razgovor radimo za blog on-line knjižare lupastore.rs .

Ona se bavi on-line prodajom knjiga, ali će u budućnosti ponuditi i druge stvari, možda i fotografije ili dela primenjene umetnosti. Pošto su za sada aktuelne knjige, recite nam šta Vi trenutno čitate i kava su Vaša književna interesovanja ?

Moja trenutna književna interesovanja su posredno vezana za fotografiju. Svojevremeno sam na jugu Francuske u Provansi snimala neobičan i zanimljiv zamak Lacoste u kome je jedno vreme živeo i pisao Markiz de Sad. Dva japanska pisca, Šibusava Tacuhiko i Šusaku Endo, pisali su, svojevremeno, eseje o ovom zamku i Markizu de Sad-u. Ja sada čitam njihove knjige i razmišljam o fotografijama koje sam tada snimila. Njjihovi eseji, pomažu mi da te fotografije sada vidim na drugačiji način i u njima pronadjem sadržaje koje u trenutku snimanja nisam zapazila.

Opraštamo se sa Akiko Kogom, koja će se za par dana vratiti u Tokjo u kome živi i radi. Prisećam se Borhesove pesme čiji naslov glasi :

Dekart.

„Sanjao sam veče i jutro prvog dana“, piše Borhes.

„Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.

Sanjao sam Vergilija.

Sanjao sam Golgotu i krstove Rima.”

Pitam se šta je sanjala Akiko Koga, noć pred odlazak iz Beograda i Srbije.

”Na Dunavu je noć” – završava Borhes svoju pesmu –

”Nastaviću da sanjam Dekarta i veru njegovih predaka.“

 

Razgovor vodio : Velibor Žitarević

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.