,

Černobiljska molitva
Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič

Raspoloživost:

Odmah


674,00 RSD5,60€*

Odmah

Dodaj u korpu

Format: 13×20 cm
Broj strana: 344
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 16. maj 2016.
ISBN: 978-86-521-2230-1

Hronika budućnosti.

Dobitnica Nobelove nagrade za književnost.

I došla je mama. Ona je juče okačila u bolničkoj sobi ikonu. Nešto šapuće tamo u uglu, kleči. Oni svi ćute. Profesor, lekari, medicinske sestre. Misle da ništa ne podozrevam, da ne znam da ću uskoro umreti. A ja svake noći učim da letim… Ko je rekao da je lako leteti?

Noć 26. aprila 1986… Za jednu noć smo se premestili na drugo mesto istorije. Skočili smo u novu realnost, a ispostavilo se da je ona, ta realnost, ne samo iznad našeg znanja već i iznad naše mašte. Pokidane su veze vremena… Prošlost je postala bespomoćna, na nju se nije moglo osloniti, u sveznajućem (kako smo verovali) arhivu čovečanstva nije se našao ključ da otvori ta vrata.

Čudesna i potresna knjiga o černobiljskoj katastrofi. Svedočanstvo od kojeg se ježi koža, a opet književno delo biblijskog tona, poput savremenih psalama običnih ljudi koji su posle ove moderne apokalipse našli reči mudrosti, samilosti i utehe.

Glavni junaci ove nesvakidašnje dokumentarističke proze su i žrtve i spasioci, i deca i vojnici i žitelji avetinjske ozračene oblasti ograđene tablama upozorenja, i naučnici, psiholozi, lekari, preživeli, evakuisani i povratnici. Oni svi u pero Svetlane Aleksijevič govore reči koje se stapaju u jednu, jedinstvenu Černobiljsku molitvu za postradale i one koji će još dugo snositi teške posledice.

„Književni postupak beloruske Nobelovke je snažan spoj rečitosti i neizrecivosti.“ The Telegraph

„Kao u antičkom horu, smenjuju se u ovoj uznemirujućoj usmenoj hronici ruski fatalizam, stoičko herojstvo i crni humor. Ove glasove Svetlana Aleksijevič oblikuje u romaneskne „monologe“ koji ostavljaju nepogrešiv rendgenski snimak ruske duše.“ Publishers Weekly

Kategorije: , Izdavač:
svetlana aleksandrovna aleksijevic
Foto: A. Mahmoud

Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948, Stanislav, Ukrajina), sovjetska i beloruska književnica, novinarka i scenarista dokumentarnih filmova. Piše na ruskom jeziku.
Otac joj je bio Belorus, majka Ukrajinka. Završila je studije žurnalistike na Beloruskom državnom univerzitetu 1972. i radila kao vaspitačica, učiteljica istorije i nemačkog jezika u nekoliko škola na jugu Belorusije i kao novinar u lokalnim beloruskim novinama. Primljena u Savez pisaca SSSR 1983. Od 2000. godine živela u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj, a od 2013. ponovo u Belorusiji.

Njene knjige, pisane u maniru dokumentarističke proze, prevedene su na 20 jezika, dobila je brojne književne nagrade u Sovjetskom Savezu i Rusiji, zatim Herderovu, Remarkovu, američku Nacionalnu nagradu kritike, srednjoevropsku književnu nagradu „Angelus“, a 2015. godine Nobelovu nagradu za književnost za „višeglasno stvaralaštvo – spomenik stradanju i herojstvu našega vremena“.
Slog njene prve knjige Otišao sam sa sela partijska cenzura je 1976. godine rasturila zbog kritike represivnog sistema izdavanja pasoša sovjetskim građanima. Druga njena knjiga Rat nema žensko lice (1985), zapravo prva koja je objavljena, početak je njenog zamišljenog ciklusa „Glasovi utopije“ i zasniva se na zapisima iskaza žena učesnica Drugog svetskog rata. Slede u istom maniru knjige Cinkani momci (1991), sastavljena od priča majki koje su izgubile svoje sinove u ratu u Avganistanu, i Začarani smrću (1993), posvećena problemu samoubistva u vreme oštrih društvenih promena u bivšem Sovjetskom Savezu.

Posle Černobiljske molitve (1997), koja joj je donela svetsku slavu i objavljena u 4 miliona primeraka, objavila je još knjige Poslednji svedoci – nimalo dečje priče (2004), u kojoj o Drugom svetskom ratu na području tadašnjeg Sovjetskog Saveza govore svedoci koji su tada bili deca, i Second hand vreme (2013), gde autorka tematizuje problem uticaja istorije raznih država na svest njenih građana u procesu formiranja fenomena „sovjetskog čoveka“.

Napisala je dvadesetak scenarija za dokumentarne filmove i tri drame.

Na Svetlanu Aleksijevič su najviše uticali beloruski pisci Ales Adamovič i Vasilj Bikov, a donekle i Varlam Šalamov, koga je smatrala najboljim piscem XX veka, dok nju kritika svrstava među najznačajnije predstavnike dokumentarističke proze, kao što su Truman Kapote i Norman Majler.

Ukupno ima 0 ocena

0.0 ukupno
0
0
0
0
0

Ostavite utisak za “Černobiljska molitva – Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič”

Trenutno nema nijednog utiska.