milan tucović

Može li se naslikati pesma? – Milan Tucović 3

Atelje na Dušanovcu

Pre više od dvadeset godina, prolazio sam sa prijateljem, vajarom, Knez Mihajlovom ulicom i u izlogu knjižare «Geca Kon» videli smo uramljenu sliku  koja nas je zainteresovala. Moj drug je rekao da već dugo nije video tako dobar rad i mi smo trenutak kasnije, ušli u knjižaru da se raspitamo ko je autor slike.

U dnu radnje, postojala je tada mala prodajna galerija i žena koja je radila nam je kazala da je u pitanju Milan Tucović, mladi vajar i slikar, u to vreme skoro nepoznat, jer je njegova prva samostalna izložba  planirana za naredni mesec u galeriji «Kolarca». Na naše pitanje kako bi mogli da stupimo u kontakt sa Tucovićem, gospodja je bila ljubazna i dala nam broj telefona i adresu ateljea. Uskoro sam se javio nepoznatom slikaru i pitao ga da li bismo supruga i ja mogli da narednih dana dodjemo do ateljea i pogledamo druge radove. On se složio i mi smo se već sutradan popodne našli u ulici Peka Pavlovića na Dušanovcu, pokušavajući da pronadjemo naznačeni broj.

U jednom trenutku smo ugledali mladića, ruku naslonjenih na drvenu kapiju, prišli smo i upitali da li ovde negde postoji atelje slikara Milana Tucovića. Mladić je odgovorio da je on Tucović i pozvao nas je da udjemo. Pomislio sam da se šali, jer je izgledao kao dečak, koji se tu zatekao slučajno. Ipak smo ušli i uskoro se našli u nevelikoj prostoriji u kojoj su na svim zidovima bile okačene slike velikog formata, na štafelaju u sredini je bilo ulje koje je upravo radio, a na oronulom drvenom patosu smo ugledali pukotinu i omanju rupu u koju je slikar prosipao terpentin i ostatke boje. Po obodu  te rupe razlivene, skorene i osušene videle su se iste one boje sa slikareve palete i sa slika čiji su nas likovi posmatrali sa zidova. I dalje u potpunoj neverici, nesposobni da povežemo izvanredne radove i neobičan prostor sa mladićem koji nas je dočekao, stajali smo  i bez reči razgledali radove. Tako je počelo prijateljstvo koje će potrajati u narednim godinama i decenijama i koje traje i danas.

Atelje u Svetogorskoj

Ovih dana, posle toliko godina od prvog susreta, sedim u Milanovom novom ateljeu, koji se nalazi iznad ”Srpske kafane” u Svetogorskoj. Prostor se još oprema i sredjuje, parket je nedavno izlakiran i sa ulice kroz balkonska vrata dopire gradska buka. Nismo se vidjali poslednjih meseci, Tucović je u medjuvremenu tri nedelje boravio u Japanu gde je slikao, putovao, družio se sa japanskim umetnicima i priredio izložbu na univerzitetu Waseda. Počinjemo razgovor pitanjem o putovanju sa koga se upravo vratio.

Milane, reci nam nešto o tvom poslednjem putovanju u Japan, ako se ne varam, to je tvoj treći boravak u toj zemlji i peta ili šesta izložba.

Možda je ovo baš zanimljivo, jer se ljudima stalno nameće pitanje kako i zašto Japan. Obično kod ljudi kada su nešto više vezani za neku zemlju, postoji nekakav razlog, ili su u mladosti zavoleli književnost te zemlje, ili neki film ili predele, ili u slučaju Japana borilačke veštine, samuraje ili haiku… Ja ne spadam ni u jednu od navedenih grupa i nikada mi nije bilo jasno zašto sam razvio tako posebnu bliskost sa ljudima u Japanu i zašto tako često odlazim tamo. Od prvog slučajnog susreta i prijateljstva sa jednim japancem još u periodu srednje škole, do današnjih dana, ja sam sticajem okolnosti upoznao veliki broj ljudi iz ove zemlje, koji se često nisu medjusobno ni poznavali niti čak znali jedni za druge. Ipak, nešto me je stalno vuklo i upućivalo na Japan, nešto iznutra, tiho, jako i neobjašnjivo. Prestao sam i da se pitam zašto je to tako, ali činjenica je da sam tamo stekao divne prijatelje i o tome sam govorio na otvaranju svoje izložbe.

Imao sam sreće da preko naših dragih Kajo i Hirošija, koji su mnogo uradili na zbližavanju naše dve zemlje, upoznam divne osobe pomalo levičarskog usmerenja, pomalo antiglobaliste, umetnike iz različitih oblasti, koji su uprkos razlikama u pristupu likovnoj umetnosti pokazali najviši nivo tolerancije i razumevanja za vrstu slikarstva kojom se ja bavim. Saradnja sa umetnicima iz Japana traje već skoro deceniju i ovaj put sam bio tri nedelje spremajući zajedničku izložbu na univerzitetu Waseda sa jednim ekspresionističkim slikarem koji se zove Sogo i drugom kolegom i prijateljem Micunorijem Kurašigeom koji se bavi neonom, i koji je pre nekoliko godina gostovao u Beogradu i učestvovao na grupnoj izložbi sa još dvoje umetnika u galeriji RTS-a. Ja sam ovog puta u Japan otišao ranije, bio sam gost u ateljeu svog prijatelja, koji se nalazi na poluostrvu Miura i tamo sam pravio ili završavao radove za tu izložbu. Boravak na ovom ostrvu mi je pričinio veliko zadovoljstvo jer sam bio 140 kilometara daleko od Tokia, živeo sam i radio u velikom ateljeu sagradjenom od drvata. U kišnim noćima dok su kapi dobovale po drvenom krovu, a sa okeana se čuo šum talasa, mislio sam na pesnika Bašoa i slikao potpuno sam. Ta distanca od svoje kuće, tla sa koga sam potekao i na kraju Evrope, je veliko i dragoceno iskustvo koje mi mnogo znači. Izložba je bila zanimljiva i uspešna, ali ostao je utisak, da je taj fini, neobični svet, da su ti posvećenici koji dolaze na ovakve izložbe potisnuti na marginu, kao uostalom, i kod nas i drugde na svetu.

Pored blistavih izloga luksuznih butika i skupih prodavnica poznatih modnih brendova, u velikim gradovima nije ostalo mnogo mesta za galerije i izložbene prostore. U  Tokiu u nekoj sporednoj ulici možete videti mali natpis sa imenom galerije koja se nalazi na četvrtom spratu u zgradi bez lifta. Umetnici koji ovde izlažu, pa i njihova publika pripadaju posebnoj vrsti tihih i skromnih ljudi, koji često rade druge poslove, da bi obezbedili sredstva za život i omogućili sebi da se bave umetnošću. Oni poznaju i vole slikarstvo, gajeći izuzetno poštovanje prema evropskoj kulturi. Kada ih pitam, zašto toliko vole Beograd, oni odgovaraju da nas vide kao značajan i dragocen deo evropske  duhovnosti i tradicije. Drugim rečima, putovanja nas obogaćuju  i zbog toga što nam pružaju priliku da sebe vidimo očima drugačijih ljudi, sa distance koja vam razbistri i izoštri sliku. Ovde se prisećam Kavafijeve ”Itake” koja je apoteoza putovanja i pročišćenja koje nam ona omogućuju. Japanski haiku pesnici, haidjini, su po tradiciji neprestano putovali i njihova poezija je crpila inspiraciju iz prizora sa takvih putovanja. Ja sam mogao da osetim nešto slično, šetajući noću na poluostrvu Miura, obalom okeana, pod ogromnim zvezdanim nebom, okružen tišinom i samoćom. Ove noćne šetnje sam doživljavao kao veću privilegiju od prolaska centralnom tokijskom ulicom Ginsa ili večere u luksuznom suši restoranu

Pomenuo si Kavafija i pre toga Bašoa. Sećam se tvoje biblioteke iz starog ateljea i jednog njenog dela u kome su se nalazile samo poetske zbirke. Reci nam nešto o tvom odnosu prema poeziji, što može biti zanimljivo posetiocima naše online knjižare, lupastore.rs, kao i o uticaju književnosti na tvoje slikarstvo.

Skoro sam razmišljao o tome, kako bih definisao pesnika. To je nezaštićeno biće koje stoji ogoljeno i reaguje na svet. Sa druge strane retko ćete čuti da neko kaže: ”Ovaj pesnik je pravi režiser, pravi slikar, pravi kompozitor”. Ta sintagma teško ide i nategnuta je. Ali obrnuto, kada kažete ovaj slikar je pravi pesnik, ovaj arhitekta je pravi pesnik, to ide i to je pohvala. Ovo nam govori o činjenici da ni jedna grana umetnosti ne može postojati bez poezije, na svesnom ili nesvesnom nivou. Poetsko stanje je neophodna osnova svakog stvaranja, pa kao što je, po mom mišljenju, muzika kruna svih umetnosti, tako je poezija uvek u njihovoj osnovi, u prapočetku.

Juče sam razmišljao koliko je vajarstvo pa i slikarstvo vezano za materiju, kolika je borba duha, da se useli u tu materiju ili da materiju uobliči, preobrazi i da joj moć da može izazvati emocije, osećanja. Mene zabole ruke od brušenje, šmirglanja, struganja da bih neki predmet, neku kutiju, uobličio u jednu duhovnu celinu. Sa druge strane, poezija je toliko suptilna, njen materjal su reči, ona se radja iz poetskog stanja u kome te reči nastaju i zato ona može i mora biti činioc svakog umetničkog dela. To ponekad nije jasno vidljivo, ali da bi slikar ili bilo koji umetnik nešto uradio kako treba, on sebe mora dovesti u to poetsko stanje, bez koga nema stvaralaštva. Nekad je teško, otrgnuti se iz svakodnevice, obaveza koje nameće život i vratiti sebe u to posebno stanje u kome čovek, poetika i njegovo delo, postaju jedno.

Mislim da razumem o čemu pričaš. Mogla bi se napraviti paralela sa vrhunskim sportistima, koji koriste termin ”zona”. Kada su u top formi pred neko važno takmičenje, oni kažu: ”Sada sam u zoni”. Pod tim, osim fizičke spreme podrazumevaju posebno stanje duha, koje im, kako kažu, omogućuje da čak predvide poteze i akcije suparnika.

Apsolutno, to su slične stvari. Nikada nisam pomislio na to, ali to je baš tako i poredjenje je odlično.

Molim te, hteo bih još malo da ostanemo kod poezije. Dovesti sebe u zonu, u poetsku, duhovnu zonu, nije nimalo lako. Živimo u vremenu online kupovine knjiga, interneta, prevelike brzine. Koliko poezija pomaže u ovom nastojanju?

 Naravno da pomaže. Ja zaista imam veliku zbirku knjiga i sada kada sam se selio u ovaj atelje, pomislio sam, čemu ovolike knjige, ima li ih možda previše. Medjutim , ja nisam pročitao sve te knjige, niti imam ambiciju da ih pročitam. Naš prijatelj, pesnik, Voja Karanović kaže, pogledaj svoju biblioteku i naći ćeš 30-40 knjiga koje su prljave, pohabane – to su tvoje knjige. Ja imam knjige koje stalno vučem sa sobom, znam ih gotovo napamet, ili neke njihove delova, ali one su uvek tu, negde pored mene. Koliko god bilo strano čoveku današnjeg vremena,  potrošačkog mentaliteta, poezija ima prednost u odnosu na roman i druge vrste književnosti, što je kondenzovana, kratka… Ja prodjem pored svoje biblioteke, izvučem knjigu sa police, pade mi na pamet Ungareti, pročitam par pesama i onda mislim o njima ceo dan. Sećaš se da smo uvek voleli kratke priče, ali evo, na kraju je ostala poezija, kao pribežište, kao trenutak. Znam koliko obojica volimo Borhesa i prisećam se sada njegovih pesama, koje mogu da zamene romane. Naravno neophodan je senzibilitet za takve stvari, on se stvara čitanjem, radom na sebi i taj posao liči na tkanje, necanje mreže, koja postaje gušća i sitnija, kako čovek napreduje u svom razvoju, tako da ona može da uhvati i zadrži fina, nežna osećanja, misli, ideje.


Nema sumnje da knjige kao i vredne slike, muzika ili film, pomažu na putu ličnog duhovnog razvoja. Da li možeš da da daš savet čitaocima, posetiocima online knjižare lupastore.rs, mladim ljudima, koji tek počinju sa svojim ličnim bibliotekama ili malim likovnim kolekcijama.

Iako tako ne izgleda, mislim da se poezija i dalje čita i da ima puno ljudi kojima je ona sastavni deo života, svakodnevice. Ja sam, često na internetu potražim pesme svojih omiljenih pesnika. Ima puno finih osetljivih ljudi, koji su svoju prirodu morali da sakriju, u akt tašne, lap-topove, garderobu i šminku, ali ispod toga je ostala ta ranjiva duša koja ima potrebu da potraži pesmu, stih, koji će pomoći, popraviti dan, pružiti utehu. Skoro sam pročitao prelepu pesmu Vita Nikolića o danu, a dan je bio tako sumoran i nikakav, a neko je stavio tu pesmu na mrežu i podelio je .

Ni u kakav dnevnik ovaj dan ne može.

Ovo ruglo danje, malodušno, sivo,

Ni kiše da se pokisne do kože,

Ni vjetra, ni sunca – ničeg živog.

I to tako tinja – izvan ljudi, mlako,

Niko tim ne živi. Vičem srdit vani:

Dane, djubre jedno, ne sviće se tako,

Gubi se natrag, pa pristojno svani.

Tako to počinje. Pročitaš slučajno pesmu na nakom sajtu, vidiš sliku, saznaš za film. Onda se zainteresuješ, tragaš dalje, poželiš da nabaviš knjigu, da je imaš, da ti bude pri ruci. Online kupovina knjiga je brži način, pretražuješ, pronadješ nešto što te interesuje. U celoj Srbiji ima ljudi koji vole da čitaju, čiji je ukus specifičan, koji traže nešto odredjeno. Ima ih po selima, manjim mestima, u inostranstvu. Knjižara online, kao što je vaša lupastore i sve ostale su rešenje za te ljude. Slike i umetnički dela se odavno prodaju online, svet ide napred i naš strah od promena, naše navike ili lenjost ga neće zaustaviti. Mi žalimo za prošlim vremenima, koja su ”stara i dobra”, ali ona se nikada neće vratiti. Svet napreduje, često ne u dobrom smeru, ali naš je zadatak da u tom kretanju pronadjemo sopstvenu stazu, svoj put. Nemoguće je vratiti se nazad, mora se ići dalje, potrebno je tražiti, menjati se. Postoji jedna divna knjiga koja se zove: ”Nećete se skoro otarasiti knjiga”. U njoj su zabeleženi razgovori Umberta Eka i Žan-Klod Karijera, esejiste i dramaturga o sudbini knjige. Njihov zaključak je dat u naslovu, ali treba pročitati i saznati o čemu su oni razgovarali i uvideti sve aspekte i mogućnosti onoga što mi jednostavno podrazumevamo pod pojmom – knjiga.

Milane, hoću da pomenemo sada našu zajedničku prijateljicu Kajoko, pesnikinju podjednako poštovanu ovde u Srbiji kao  i u Japanu. Od nje sam naučio značenje reči tišina, njenu veličinu i snagu. Za mene je trenutak tišine, koji pokušavam da ugrabim u toku dana, momenat kada uzmem neku od svojih omiljenih knjiga, pročitam pesmu ili par rečenica ili samo sedim i posmatram neku od slika, koje u mom stanu ponekad budu tiho i dobro društvo. Kako izgleda tvoj trenutak tišine i da li uspevaš da ga pronadješ u toku dana ?

Vrlo slično. Ja nisam čovek koji je lišio sebe tudji slika, volim da odem kod kolega i pogledam njihove radove, i da uživam isto kao i ti. Kada prodje vreme, ja i svoje radove vidim kao tudje slike, kao dela nekog čoveka koga više nema. Svi se stalno menjamo, naše iskustvo se obogaćuje, pogledi na život i rad trpe promene, svakog jutra budi se novi čovek, kao što se radja novi dan. Ako me pitaš za neku moju tišinu, ona je vezana za sveske, blokove i beležnice koje stalno vučem sa sobom. Tu su moje skice, crteži, stvari koje zapisujem. Ti moji zapisi služe kao vrsta ventila, oni su način da sebi olakšam, da se oslobodim nekog tereta. Takodje volim da odem u prirodu, kada nadjem vremena otputujem u selo Gorobilje, u kome sam rodjen, moja sestra živi tamo i ja volim da uradim stvari koje je radio moj otac, da se, recimo, pobrinem o ovcama, nahranim ih, napojim.

To su stvari koji su radili moji preci i taj kontakt sa životinjama, ponavljanje svakodnevnih radnji, vraća me počecima, smiruje me i ukorenjuje u nečem suštinskom. Sve u prirodi ima smisla i nosi lepotu. Ta lepota je svuda oko nas, treba samo stati, pogledati, prepoznati je. Slično je u umetnosti, slika koju sam naslikao postoji da bi nekog usrećila, ulepšala mu dan i ja sam je uradio da bih sa drugim ljudima podelio svoja osećanja. Ostavio sam zapis, na platnu ili drvetu koji će neko, ko zna ko, nekada, ili baš sada dok ti i ja sedimo i pričamo ugledati i reagovati na njega. Umetnici su na površnom nivou egzibicionisti, oni vam nešto pokazuju, sebe, svoja osećanja, svoje misli. Naravno, tu ima dubljih slojeva, o njima se može pričati, ja ih osećam iznutra, i ti slojevi se pojavljuju kada se pojavi dobar čitalac, pravi posmatrač. Umetnost je nemoguća i besmislena bez publike. Moja slika postaje kompletno umetničko delo tek pri susretu sa tobom, sa drugim čovekom, sa onim koji je gleda.

Blokovi i sveske koje pominješ su mi dobro poznati. Sećam se da sam godinama unazad posebno uživao kada bi mi pokazao neku od tih beležnica, punih skica, crteža, kraćih ili dužih zapisa. Osećao sam se kao neko kome je dozvoljeno da udje u jedan tajni svet, skrivenu galeriju, biblioteku, koja postoji samo unutar tih korica, koja se otvara retko i pokazuje još redje.

Ja bukvalno bez toga ne mogu. Kao što neki stariji čovek, sa godinama pazi da uvek sa sobom nosi svoje lekove, ja pazim da nigde ne krenem bez svoje sveske ili bloka, nalivpera, olovke i noža. Ako to imam, nije mi problem da stojim u redu, da čekam nekog ko kasni ili provedem vreme na mestu koje mi ne prija. Te sveske i blokovi su moje pribežište, tamo pišem stvari koje mogu delovati besmisleno, ali isto tako, kada im se kasnije vraćam, nailazim i na vredne misli, dobre zaključke. Kada sam napet, kada mi se nešto teško dešava, te sveske me smiruju, olakšavaju mi, sa njima se osećam sigurno. Za sve ove godine, nakupilo se oko dvadeset takvih kompletnih beležnica-blokova i čovek se konačno pita šta uraditi sa njima. Tu ima uspelih crteža, zabeleženih rečenica pisaca, slikara, režisera, ali i intimnih detalja, koje bi jednom, verovatno, trebalo  pobacati. Prelistam ih ponekada, ali nemam snage da ih iščitavam i gledam detaljno, jer bi to značilo ponovo preživljavati i teške i divne trenutke koji već pripadaju prošlosti. Pitam se, koga bi to nekada moglo interesovati. Ali pokaže se da ima ljudi, pojave se odnekud, koji vole, skupljaju i cene takve prividno male, sitne stvari, pored kojih većina prodje ne primetivši ih. Evo, pomenuću jednog divnog čoveka, koji živi ovde u Srbiji, italijana Djakoma De Nittisa koji sakuplja takve crteže, male beleške. Sreli smo se nekoliko puta, dopisujemo se povremeno, ali ja tu jasno prepoznajem jedan rafiniran duh, koji vidi nešto što drugi ne vide. On sve to što skuplja, vidi ili snimi na putovanjima, stavlja na internet, to su predivne stvari i ljudi to gledaju, dele tu vrstu fascinacije

Završavamo ovaj razgovor u tvom novom ateljeu. Kakvi su ti planovi za dalje, hoćemo li uskoro videti novu izložbu u Beogradu?

Verovatno bi trebalo imati precizne planove, ali ja to uporno izbegavam. Ne dopada mi se reč ”projekat” koja se iz medija, nepozvana, uvukla u naše živote.

Moj najdraži plan je da naredni dan, naredna nedelja, bude slobodna, bez plana, bez obaveza, ali to je skoro neostvarivo. Umetnost nije stvar projekta, ona je deo života koji se dogadja svakog dana. Pitaš me za buduće izložbe i ja se prisećam razgovora sa mojim prijateljem  Nikolom Mirkovim o stilskom jedinstvu, koje je skoro nametnuto, koje se podrazumeva, kao vrsta obaveze. Nikola govori kako je svaka slika biće za sebe, organska celina koja ne mora uvek da bude u korelaciji sa prethodnom ili narednom slikom. Potpuno delim to mišljenje i potvrdu da je to tako, pronašao sam pre par meseci u Bazelu, na jednoj sjajnoj Baltusovoj izložbi u galeriji fondacije Beyeler. Od početka vidite jednog slikara, ali svaka od tih slika je samostalna celina, sama sebi dovoljna, velika u samoj sebi. Iz takvih slika ne nastaju serije, toga nema ni kod Pikasa, ni kod drugih velikih slikara. Samo su epigoni pravili serije, mrcvarili jednu ideju. Veliki duhovi su jednostavno markirali nešto novo kroz svoje radove i išli dalje, jer ih je vukao svet, mnogoznačni prostor umetnosti, života, prirode.

Milan Tucović je čovek sa kojim možete dugo pričati i taj razgovor će vas sigurno ispuniti i nadahnuti. Kada ga bolje upoznate, u njegovom ateljeu možete i ćutati, dok on slika a vi uživate u mirisu uljanih boja i terpentina. Nije važno da li se to dogadja  1993. godine u njegovom prvom ateljeu na Dušanovcu ili 2019. u Svetogorskoj. Oko vas će u svakom slučaju biti olovke i uljane boje, brusilice i ubodne testere, sveske, blokovi, knjige, objekti i slike.

Zen majstor na pitanje: ”Šta je krajnja stvarnost ?” odgovara – ”kilogram ipo lana”. Milan bi na to pitanje odgovorio –  olovka, sveska, nož ili čekić. I to bi bio isti odgovor jer poezija, slikarstvo i svako druga grana umetnosti, nastaje iz duha koji pronalazi lepotu u običnim, malim i tihim stvarima.

Razgovor sa Milanom Tucovićem vodio – Velibor Žitarević

  1. Ovaj intervju napravi inače mračan pocetak ovog dana u nešto sa dubinom i slojevima i osetih se kao da sam dobila sve sto minje bilo potrebno pa i više za narednih nekoliko meseci.
    Hvala Vam i srecna sam sto se Milan seli tu pored našeg stana – i to bi jedna neverovatno dobra vest – oplemenićete nam celu ulicu i stan će imati posebnu vrednost.

    1. Draga Snežana,
      Hvala Vam za divan komentar ! Vaše reči su nam ulepšale dan, kao što je u Vama ovaj intervju, razgovor sa Milanom Tucovićem, izazvao dobre emocije. Eto, mi se verovatno nikada nismo videli, a ipak smo uzajamno učinili nešto pozitivno. Egziperi piše da ”čovek samo srcem dobro vidi” a naš Tucović to potvrdjuje svojim radovima i svojim životom. Milan govori da je umetnost nemoguća i besmislena bez publike, pa analogno tome i ovaj tekst počinje da živi tek kada ga Vi i druge srodne duše pročitaju.
      Velibor Žitarević I ”Lupa” tim

      Velibor Žitarević
  2. Hvala Vama što čitate. Time dajete smisao našem razgovoru. Veljko i ja slične razgovore vodimo preko dvadeset godina i hvala mu što je ovaj zabeležio

    Milan Tucović

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.