Lift za gubilište: zvuk, pokretna slika, reč – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Jazz

Majlsa smo zavoleli rano, početkom osamdesetih, kada smo nabavili prve gramofone i formirali svoje početničke stereo sisteme. U to vreme, pre pojave kompakt diskova, u prodavnicama “PGP RTB”-a, “Jugotona” i drugih domaćih izdavača bilo je gramofonskih ploča (i kaseta) i izbor je bio dobar, kako rock muzike tako i jazza i klasične muzike. Bila su to uglavnom licencna izdanja, čiji je audio kvalitet bio inferioran u odnosu na “originale”, LP ploče nabavljene iz inostranstva. Iz tog razloga, ali i zbog prestiža u audiofilskom društvu, trudili smo se da nabavljamo i slušamo originalna izdanja, što tada nije bilo jednostavno. Ne znam kako mi je do ruku došao Majlsov album “Ascenseur pour l’echafaud”, sada vidim da je kupljen u Nemačkoj, da je plaćen 19.95 maraka, verovatno u Minhenu u jednoj od prodavnica lanca “WOM”. Ovaj album je bio odličan, dopao mi se kada sam ga prvi put poslušao, ali to nije bio tipični Majls, ni iz daleka tako silovit kao u numerama sa “Kind of blue” ali ni nežan i poetičan kao u, recimo, “Somethin’ else”. Nisam tada znao zašto je to tako, ali u zvuku Majlsove trube bilo je nečeg mračnog i strašnog, jasno se čulo da ti tonovi dopiru iz noći, da će ta noć biti duga i da se neće dobro završiti.

Film

Na ledjnoj strani omota ove ploče, francuski pisac, pesnik i prevodilac, Boris Vijan opisuje način i atmosferu u kojoj je Majls snimio ovaj album. U to vreme, mlad i relativno nepoznati režiser Luj Mal (Louis Malle) snima svoj film prvenac . Kao osnovu za scenario, Mal uzima kriminalistički roman “Lift za gubilište” koji je Noel Kalef napisao par godina ranije. U glavnoj ulozi je Žana Moro koja će se ovde proslaviti.. Njena blistava karijera, na neki način je započeta ovim filmom. Karijera koja je trajala skoro 70 godina, i koja je obeležila francuski novi talas. Ne postoji značajni evropski režiser iz tog vremena sa kojim nije radila.
Orson Vels je obožavao Žanu Moro, smatrao je da je ona najlepša glumica na svetu. U vreme snimanja, Žana ima 30 godina, njena lepota i talenat su neosporni, i ona od prvog kadra nosi film očaravajuće lako i potpuno nepretenciozno. Luj Mal ključne scene snima noću u atmosferi pariskih ulica koristeći postojeće svetlo koje dopire iz izloga, otvorenih bistroa i restorana, sa ulične rasvete. To prigušeno osvetljenje kadrova i scena stvorilo je termin “film noir”, crni film, do tada tipičan za hollywoodske kriminalističke filmove. Kada sam prvi put pogledao “Lift za gubilište” pomislio sam da sama Žana Moro nadoknadjuje taj nedostatak svetla, nekom vrstom unutrašnje svetlosti, koju ne možete odrediti vidom, ali je sve vreme osećate. Pošto je to uspešno rešio režiseru je sada trebala još samo odgovarajuća muzika koja će sačuvati samoću i tišinu , ne remeteći mračnu atmosferu filma. Da bi to postigao, Luj Mal organizuje projekciju filma u Poste Parisiene studiju, u Parizu. O tome piše Boris Vijan na poledjini albuma. U studiju je improvizovan šank, tu je i Žana Moro, tehnička ekipa je spremna. Majls Devis dolazi sa svojim kolegama, džez muzičarima, svi su raspoloženi, razgovaraju , druže se. Luj Mal pušta film a Majls i njegova ekipa improvizuju na svojim instrumentima prateći scene i kadrove koji se sada pred njima odigravaju na platnu. Rezultat je verovatno nadmašio početna očekivanja. Muzika snimljena za ovaj film, postaće kasnije jedan od najpopularnijih albuma Majlsa Dejvisa. Ono što je još važnije je sinergija koja se i danas uzima za primer potpuno organske povezanosti sadržaja, atmosfere i dinamike filma sa muzikom. Karijera Luja Mala nastavljena je nagradjivanim filmom “Ljubavnici” , takodje sa Žanom Moro, i bila je uspešna i značajna. Ipak njegov igrani prvenac “Lift za gubilište” zauzima posebno mesto medju poštovaocima francuskog režisera.

Knjiga

Noel Kalef, pisac romana po kome je snimljen film o kome pišem neće zauzeti značajno mesto u francuskoj književnosti. Napisao je nekoliko kriminalističkih romana i niz priča, od kojih su mnoge poslužile kao predložak za filmske scenarije. Nisam čitao ni jedno drugo njegovo delo osim “Lifta za gubilište”. Sve jedno, volim tu malu, džepnu knjigu, koju sam nekad, možda ne slučajno, pronašao i kupio na nekom buvljaku. Stil Noela Kalefa je pedantan, zaplet odličan, dijalozi odmereni , atmosfera dobra. Ipak, radi se samo o kriminalističkom romanu, nepretencioznom, pristojno napisanom, sa svojom logikom i svrhom u ovom žanru. Na nekom višem nivou, o tome često razmišljam, ovaj roman je imao još jednu svrhu. Inspirisao je odličan film, za koji je komponovana i izvedena sjajna muzika. Vrhunski jazz muzičari, sjajni glumci, jedan pisac i jedan režiser, uradili su zajedničko delo koje je ulepšalo živote hiljada ljudi . Ponekad, ovo je jedna od tih noći, ja stavim svoju ploču na gramofon, sipam sebi neki fini konjak, ugasim svetlo i dok napolju pada kiša, slušam Majlsa i u mraku, zatvorenih očiju, gledam Žanu Moro kako ulicama Pariza traži svog nesrećnog ljubavnika, mokra, očajna i najlepša na svetu.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.