IVAN V. LALIĆ – “Pismo” Velibor Žitarević Ostavite komentar

Kotor

Jedne letnje večeri, 1995. godine, moja žena i ja smo šetali divnim, kamenim ulicama Kotora u kome smo te godine letovali. Već pomalo umorni od gužve, prepunih kafića i muzike koja je dopirala sa svih strana, rešili smo da svratimo u jednu malu knjižaru, koja je bila smeštena blizu kapije kroz koju se ulazilo u stari grad. Knjižare su tada, kao i danas, bile naša pribežišta, u koja smo ulazili lako i rado, uvek sa nadom da ćemo pronaći nešto novo, ili neko staro vredno izdanje, čiji se poslednji primerak zaturio na nekoj polici i čekao, možda, baš nas. Te večeri u maloj kotorskoj knjižari nisam našao ništa zanimljivo, ali moja žena je ubrzo uzela jednu sivu knjigu sa police i bez razmišljanja otišla na kasu i platila je, a onda smo zajedno izašli. Pitao sam je šta je kupila, a ona je odgovorila, da je to zbirka pesama koja se zove “Pismo”, Ivana V. Lalića. Ja tog trenutka nisam znao, a ona jeste, da smo kupili nešto izuzetno, knjigu od koje se više nikada nećemo rastati, koju ćemo voleti i čitati i kroz koju ćemo ući u magični prostor poezije, divnog i velikog Ivana V. Lalića.

Pesnik

Lalić je rodjen u Beogradu 8. juna 1931. godine. Pravni fakultet je završio u Zagrebu gde je u mladosti radio kao novinar i urednik na radiju. Prvu zbirku pesama, “Bivši dečak” objavljuje 1955. godine. U narednim godinama i decenijama, objaviće još šesnaest zbirki poezije, jednu radio dramu (“Majstor Hanuš, 1965.) i niz pesničkih antologija u sopstvenom izboru iprevodu. Pisao je eseje i književne kritike, bio urednik u najznačajnijim izdavačkim kućama Jugoslavije, prevodio je poeziju sa nemačkog, francuskog i engleskog jezika. Iznad svega, Lalić je bio i ostao pesnik, i za razliku od mnogih kritičara, (kao što Borhes kaže za Žana Koktoa) poeziju je lično poznavao i srećno se njome bavio. Umro je prerano i naglo 28. juna 1996. godine, na današnji dan pre 22 godine.

Prevodilac

Nema sumnje da je prevodjenje poezije ozbiljniji i teži posao od prevodjenja proze. Izazovi su veći, a prostora je manje. Za dobar pesnički prevod osim dobrog prevodioca, potrebno je još malo strasti, afiniteta, ogroman pesnički talenat i naravno besprekorno poznavanje izvorne književnosti. Ivan V. Lalić je raspolagao svim ovim kvalitetima, lako ih je kombinovao i ovaj težak posao je radio prirodno i glatko, sa lakoćom savladjujući prepreke koje donose različiti jezici, kulture i pesnički rukopisi. Antologije koje je priredio i objavio govore jasno o svim ovim elementima. Prelistavam “Antologiju novije francuske lirike”. U temeljnom i iscrpnom predgovoru, Lalić otkriva duboko i sveobuhvatno poznavanje ovog segmenta francuske književnosti. Antologiju otvara Bodler, da bi preko niza velikih, klasičnih pesnika došao do Rejmon Kenoa i Prevera.Lalić o svakom od njih piše kratku biografiju, i prevodi svaku pesmu koju unosi u antologiju. Ti prevodi, te nove pesme, ovog puta na srpskom, zvone i zrače, blistaju i pevaju slaveći pesnika koji ih je napisao i samu tajanstvenu poeziju. Čitaocu izgleda da je posao bio lak, jer je sve lepršavo i ispunjeno radošću, ali brojka od preko pedeset zastupljenih pesnika govori o tome da je rad bio naporan i da je trajao dugo. Pokušavam da zamislim zadovoljstvo pesnika posle svake uspešno prevedene pesme. To zadovoljstvo osećam sad ja, čitalac, dok prevedene pesme čitam. Ti prevodi su darovi, namenjeni i poklonjeni nama, koji volimo poeziju i u njoj uživamo. Pomišljam, dok čitam dragocene stranice ( i saznajem za, meni nepoznate, francuske pesnike 19 i 20. veka) kako je osećaj isti kao kad prvi put udjete u Luvr ili Versaj i ostanete nemi i šokirani pred zapanjujućom lepotom, bogatstvom i istorijom. Ne manje značajan je izbor i prevod poezije navećeg nemačkog romantičarskog pesnika, Fridriha Helderlina, koga je Lalić posebno voleo i poštovao.

Poezija

Pesnički opus Ivana V. Lalića je obiman i kompleksan jer u sebi nosi, u dubljim slojevima, ogromno pesnikovo teoretsko znanje, samodisciplinu i promišljanje.
Kako sam kaže, a književna kritika to potvrdjuje, Lalić je kroz svoje zbirke pesama sazrevao, rastao i osvajao prostore duha i stvaralaštva, koje je u početku samo slutio. Od prve zbirke “Bivši dečak” (1955.), do poslednje, zaveštajne “Četiri kanona” (1996.) pesnik je prošao put koji je odredio njegov talenat, posvećenost i duboki osećaj za one elemente koji vrhunsku poeziju razdvajaju od prosečne i površne. Lalić na jednom mestu, u razgovoru za “Savremenik” kaže: Za mene zrelost znači sposobnost koncentracije na ono što je u pesničkom izrazu najvažnije, i kao komunikacija najvitalnije, sposobnost eliminacije suvišnog”. Ono što vi nazivate novom orjentacijom, za mene je izoštravanje fokusa, produbljivanje vizure (…)”Zaista, to “izoštravanje fokusa” dostiže vrhunac u njegovim kasnim zbirkama “Pismo” i “Četiri kanona”. U ovoj poslednjoj, Lalić se okreće vizantijskom nasledju, koje je proučavao i negovao u svojim zrelim godinama, pronalazeći u duhovnim sferama pravoslavne tradicije inspiraciju i sadržaj. To naravno ne znači da su ranije zbirke manje vredne, one su samo manje poznate i verovatno čekaju svoja nova iščitavanja. Evo jednog skrivenog bisera iz zbirke “Krug” objavljene 1968. godine.

TRIOLA

Pljusak i cvetovi magnolije
Šušte ko plamen acetilena;
Na krovovima srebrna pena;
Neko je blizu, ali, ko li je ?

Korak u kiši sada dalji je;
Proleti kiša kroz rafal kapi,
I bubre crte reka na mapi;
Već izgubljeno – ali, šta li je?

Te reči nema. To se prelije.
Mera trenutka u cvetnom pljusku;
Kapi što pršte u praznu ljusku;
Blizu je, blizu. Ali, gde li je ?

Te reči “što ih nema” je Lalić pronalazio i sklapao u stihove i pesme. Zapitanost odakle one dolaze nikada nije dala racionalni odgovor. Takav odgovor, možda i nije potreban. Potrebna je samo “strasna mera” koja je u Lalićevoj poeziji uvek postojala i čini se, neprestano bila proveravana i kalibrisana. Rezultat su pesme koje čija se slojevitost i težina ne primećuje i ne oseća kao opterećenje. Ove pesme su vrata kroz koja nas pesnik uvodi u prostor koji bi bez njih ostao nevidljiv i nepoznat. One su ulaznice za Luvr ili Orsej u kojima je umesto slikarstva ponudjena poezija.

Pismo

Čitanje zbirke “Pismo”, objavljene 1992. godine je kao razgovor sa prijateljem. Ovde nema pesme koja vas neće usrećiti, koja vam neće ulepšati dan. Kada se pojavila, ova knjiga je pokupila sve književne nagrade koje se mogu dobiti za poeziju. Kritika je jednodušno proglasila “Pismo” vrhunskim pesničkim ostvarenjem ne štedeći sa pohvalama i priznanjima. Lalić je ostao onakav, kakav je bio: tih, promišljen, posvećen svom radu i pomalo iznenadjen publicitetom koji ga je zadesio. Kao da se čudio što su glasno izrečene pohvale stigle tek sada, a ne mnogo ranije. Ono u šta mi, obični čitaoci, zbog kojih poezija i postoji, možemo biti sigurni je da smo u “Pismu” dobili darove koji su retka i posebna privilegija. Ne čitaju svi ljudi poeziju, i za to je potrebno nešto talenta i malo “strasne mere”. Oni koji taj talenat imaju, verovatno na nekoj svojoj polici, nadohvat ruke imaju i “Pismo”. Ovi drugi, koji redje svraćaju u pesničke predele književnosti, možda će kroz ovu zbirku shvatiti šta propuštaju. Ona može izmeniti nečiji život, učiniti ga srećnijim i lepšim. Kada sam usamljen, kao ovih dana, krajem jula, ja otvorim “Pismo” i potražim odgovor. Evo šta Ivan V.Lalić tada kaže:

Nikad samlji

Nikad samlji nego krajem jula
Kada je letu pedalj do zenita,
A hlorofilu aršin do rasula
u metastazi žutila i ruja,

Tamnije kada zelene su boje
U vrtovima, a strnjika suva,
Tamnija donja amplituda bruja
Vetra što obnoć u vremenu duva.

Nikada samlji nego krajem jula
Kad sve je, misliš, na dohvatu: čula
Oštra ko nož još topao od točka

Brusača, ali bitno nedostaje:
Andjela koga slutiš nećeš sresti,
A vazduh trudan je od blagovesti.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.