FUTUROLOŠKI KONGRES – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Stanislav Lem

Negde duboko, skrivena u srcu, u onom čistom, negdašnjem, dečačkom srcu, kod mene i dalje živi ljubav za naučnu fantastiku. Oficijelna književnost, film, pa čak i strip, potisnuli su ovaj žanr na marginu i smestili ga na periferiju, u predgrađe
ozbiljne literature. Možda baš zato, lutajući tim skrivenim ulicama, knjižara i biblioteka, pronašao sam i zavoleo Ursulu Legvin, Filipa K. Dika, Artura Klarka, Isaka Asimova i naravno, Stanislava Lem-a, poljskog pisca i filozofa koji je, paradoksalno,
sumnjao u vrednost naučne fantastike, neprestanoje je kritikovao i preispitivao. U svojoj čuvenoj studiji “Fantastika i futurologija” iz 1973. on je naziva “beznadežan slučaj sa izuzecima” . Lem, ipak, ne prestaje da piše, duhovito, pomalo oporo i
sumorno, ostajući dosledan svojim sumnjama i strahovima da ljudsko društvo, još nije i još dugo neće biti, spremno za kontakt sa drugim civilizacijama. Ono po čemu se poljski pisac razlikuje od svojih kolega iz žanra, je njegov izvanredni talenat da
svoja filozofska promišljanja pretvori u brilijantna književna dela, koja nadmašuju i brišu granice žanra, potvrdjujući da velikim ostvarenjima ovakve odrednice uopšte nisu potrebne. Remek delo ovog autora, čuveni roman “Solaris”, pokazuje čovekovu
nesposobnost da uspostavi kontakt sa drugim vrstama razuma u svemiru. U orbiti planete Solaris, nalazi se kolonija, ekspedicija sa Zemlje, koja pokušava da komunicira sa džinovskim okeanom koji obuhvata planetu i koji je obdaren
razumom. Ljudima se čini da ih okean, mozak, Solarisa ignoriše, ali kontakt se ipak uspostavlja, jer nepregledna inteligencija Solarisa, pokazuje ljudima sadržaj njihove sopstvene senke, materijalizujući ga kroz formu tamnih mrlja, koje predstavljaju
njihovu savest, ograničenja, slabosti i neznanje. Po motivima ovog romana, Tarkovski je 1971. snimio istoimeni film, po mnogima jedan od najboljih SF filmova svih vremena, koji je ovom velikom delu dao još jednu dimenziju ne gubeći ništa od
izvorne lepote, dubine i autentičnog sadržaja.

Ari Folman

Nisam siguran da je Lem mogao pretpostavljati da će njegovi romani poslužiti kao predlošci za izvanredne filmove. Još manje verujem da je mogao znati da će njegova filozofska dela inspirisati režisere. Ipak to se desilo, i verovatno će se
dešavati i dalje. Novela “Futurološki kongres”, potvrđuje duboko ubeđenje Stanislava Lema da je dužnost dobrog pisca naučne fantastike da bude i prorok u pravom, suštinskom, značenju te reči. Koliko je Lem bio prorok u ovoj noveli
možemo samo da naslutimo. Budućnost koju je jasno predvideo je tek počela, i ako bolje sagledamo, ona nam se već dešava. Ovde dolazimo do važnog pitanja o vremenu i našoj percepciji vremena. Religija i filozofija istoka govore da je vreme
iluzija, maja, kako je oni nazivaju. To je teško razumeti, čak i kada vam se ova ideja dopada. Pogledajte sada sadašnjost, jedan kadar u večitoj sadašnjosti. Negde u Haifi, mladi izraelski režiser Ari Folman čita novelu Stanislava Lema -“Futurološki
kongres”. Čita i druga Lemova dela, “Nepobedivi” ili “Glas Gospodara”. Folman će mnogo godina kasnije izjaviti da je uvek voleo naučnu fantastiku. U isto vreme vi ili ja čitamo Lema, neki njegov roman, volimo ovog pisca, mislimo o stvarima koje nam otkriva. Ari Folman, režiser, rođen 1962. započinje svoju karijeru kratkim dokumentarnim filmom “Sha’anan Si”iz 1991. godine. Sledi “Saint Clara” , 1996. i “Made In Israel” 2001. “Saint Clara” je film o mladoj izraelskoj devojci koja ima dar
da predvidi budućnost i određene telekinetičke sposobnosti. Film je baziran na noveli češkog pisca Pavela Kohuta, “Ideje Svete Klare”. Folman 2008. režira film “Waltz with Bashir” koji ga je proslavio, doneo mu niz nagrada i nominaciju za
“Oskara”. Režiser ovde prvi put eksperimentiše sa animacijom, koju kombinuje sa klasično snimljenim sekvencama. Ovaj neobični “dokumentarac” o izraelsko-libanskom ratu 1982. analizira događaje koji su doveli do maskra u Sabri i Šatili
kada je za dva dana, pobijeno nekoliko hiljada Palestinaca od strane hrišćanskih milicija uz prećutno saučešništvo izraelske vojske. Folman, koji je i sam učestvovao u tom ratu, daje vidjenje dogadjaja kroz nesigurna i potisnuta sećanja vojnika, kroz
njihove noćne more, konfuzne snove i nesposobnost da se suoče sa sobom i sopstvenim zločinima. Animirani segmenti filma pojačavaju osećaj teskobe i Folman ovde pronalazi alate i postupke, kroz koje će i u svojim budućim filmovima
postavljati pitanja o civilizaciji u kojoj živimo, njenim senkama, greškama i nedostacima.

Kongres (The Congress) 

Film “Kongres” je mesto u sadašnjosti na kome se vi, Ari Folman i ja sada sastajemo. Odozgo, iz “Lunarne noći” ili sa “Solarisa” posmatra nas Stanislav Lem. Čitali smo njegove knjige, svako u svom malom svemiru i nismo znali, nismo mogli
znati, da ćemo biti pozvani na kongres, “Futurološki kongres”. Lem je organizator, Folman je domaćin, priča počinje ovde i sada. Robin Rajt je glumica na zalasku karijere. Velika zvezda, upamćena po lepoti, talentu i ćudljivoj prirodi. Menadžer iz
“Miramount” studija joj nudi poslednju ulogu, u kojoj će njen lik i delo biti digitalizovani, pretvoreni u binarne kodove i sačuvani od starenja, korozije i propadanja. Cena ovog zahvata nije i jeste visoka, ugovor je precizan i jasan, moguće
je korigovati neke delove… Korporacija će digitalnu verziju Robin Rajt, koristiti za buduće projekte, a sama glumica, može i mora, ako potpiše ugovor, da se posveti odmoru, uživanju i zasluženoj penziji. U prvom delu filma, koji je snimljen klasično,
(Robin Rajt glumi samu sebe, Harvi Kajtel, njenog agenta) glumica potpisuje ugovor i podvrgava se digitalnom trodimenzionalnom skeniranju. U drugom delu filma, ona odlazi na kongres svojim kolima i u toku vožnje se pretapa u svoju animiranu verziju. Poljski pisac i aforističar, Stanislav Jirži Lec, Lemov zemljak, u jednom od
svojih brilijantnih aforizama govori: “Više volim natpis “zabranjen ulaz” nego “izlaza nema.” Robin, u Folmanovom filmu, ulazi u svet iz koga izlaza nema i u kome je sreća nemoguća. Režiser i za ovo svoje ostvarenje kaže da je dokumentarno. U početku ne
izgleda tako, ali kongres odmiče, tonući sve dublje u halucinacije izazvane digitalnim i hemijskim intervencijama, psihodeličnoj atmosferi, reminiscencijama, snovima, sećanjima i iluzijama. Diznijevi junaci, naša kolektivna sećanja, pop kultura i njene
ikone, mešaju se i smenjuju kao u ružnom snu koji nije lišen nasilja, prinude i straha. Alati i efekti koji se ovde koriste su jednostavni. Crtani film, sa svojim neograničenim mogućnostima. Folmanov stil, njegov autorski pečat, zasnovan je na
sjajnoj upotrebi animiranih delova u okviru klasičnog filma. Animacije, ovde, nisu puki dekor, već jezik, šifra, kroz koju Folman upozorava i opominje. Digitalni mediji, internet, virtuelna stvarnost, više nisu stvar budućnosti i problem budućih
generacija. Oni su ovde, sada i mi u njima živimo ili tačnije u njih tonemo. Manipulacije svešću, kolektivnom i individualnom svešću više nisu stvar za koju su neophodne psihoaktivne supstance i hemija. Tehnologija je napredovala i sada se to
radi bez žica, bez igli, bez tableta i bez kontakta. To je teško sagledati jer se proces dešava postepeno, indukcija je dobro kalibrisana a duše su predate bez otpora. Možda i režiseri, ne samo pisci naučne fantastike, imaju dužnost da budu proroci. To
nije lak zadatak, jer se svako predviđanje zasniva na znanju koje je potrebno kombinovati i primeniti. To znanje se ne nalazi samo u knjigama, već i u drugim filmovima, u svakodnevici u veštini posmatranja. Folman nam je u “Kongresu”
predvideo i bukvalno nacrtao situaciju u kojoj se nalazimo. Zato je ovaj film dokumentarac, zato je tako strašno jak i istinit, zato ga treba pogledati više puta. Radi se o alarmu, zvonu upozorenja koje najavljuje nepogodu koja nadire sve vreme
i koju sve vreme ne vidimo.

Ponovo Lem

Vraćam se Stanislavu Lemu, tihom čoveku koji nije voleo kongrese, priznanja i nagrade, velike skupove, publicitet. Nije voleo ni naučnu fantastiku, ni one njene pisce koji su je svojim plitkim i ispraznim delima doveli na ivicu, na periferiju
književnosti. U jednoj svojoj priči, koja se zove “Istina” Lem piše o čoveku koji je zatvoren u sobi čiji se prozori ne otvaraju i čija su vrata bez kvake. Čovek neprestano piše, to mu je omogućeno, o njemu pažljivo brine osoblje i lekar ga
obilazi redovno. Tema njegovog rada je istina, ali ispisane stranice niko ne čita, i on ih neprestano uništava i ponovo ispisuje istinu, pomiren i bez nade da će ona do nekog dopreti. Pomišljam da su Tarkovski, Ari Folman i poneki pažljivi čitalac, imali
sreću da dograbe i sačuvaju neku od tih stranica. Režiseri su ih sačuvali u svojim filmovima, mi čitaoci u svojim nesigurnim sećanjima. Ta sećanja su deo mozaika, od koga se ne možemo dovoljno odmaći da bismo ga jasno sagledali. Ipak ona su
dragocena jer svako za sebe čini neophodni deo slike koju treba sastaviti. Ako jednom, neke letnje noći, u snu sretnete Robin Rajt, kako još uvek traži svog sina Aarona, ispričajte joj ono što čega se sećate, možda će joj to pomoći da se vrati
ovamo, sa ove strane rampe, gde kongres još nije počeo i gde je sreća još uvek moguća.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.