Fotografija: Septembarska priča – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Srebro

Počelo je rano, u detinjstvu koje je bilo bezbrižno i srećno, ispunjeno igrom, nadama, velikim planovima i još većim željama. Otac se amaterski bavio fotografijom, imao je dobar aparat marke “Minolta”, kojim je slikao sestru i mene, na izletima i putovanjima, u kući i u igri. Nekoliko kutija sjanih crno belih fotografija i desetine razvijenih negativa svedoče o njegovom hobiju, a meni iz svoje tišine govore, da moja ljubav za fotografiju nije rodjena slučajno, da je počela davno i da traje dugo.
Onda škola, sekcije, foto-laboratorija u kojoj smo u mraku razvijali filmove i pod svetlom prigušene crvene sijalice prisustvovali magiji postepenog pojavljivanja slike u tacni sa razvijačem, u početku ništa, samo beli papir koji pliva u prozirnoj tečnosti, a onda konture, samo najtamnije partije, pa zatim detalji u senci i onda kao čarolijom, kompletna slika sa divnim nijansama sive, sve do nežnih tonova bele u svetlim detaljima.
Miris te tamne komore, prigušeni zvuci ushićenja, fiksiranje i ispiranje fotografija, a onda konačno paljenje bele sijalice i iznošenje blaga, na još mokrom papiru, kao iz rudnika srebra, jer to i jeste bilo srebro, jedinjenja srebra, hemija, svetlost.

“Lajka” format

Moj prvi ozbiljan aparat bio je model “me super” japanske produkcije”Asahi Pentax”. U to vreme je izlazio časopis “Foto-kino revija” koji je donosio testove aparata, izveštaje sa izložbi, prikaze radova poznatih fotografa. Čitao sam ga redovno i “Pentax” sam izabrao na osnovu jednog članka u kome je autor preporučio ovaj model zbog kvaliteta, kompaktnog dizajna i pristupačne cene. Kasnije sam prešao na model “LX”, a još kasnije sam se prebacio na “Nikon” koji je, kao i danas, bio prestižan, jer su foto-reporteri koristili njihove modele. Zajedničko svim tim aparatima je što su koristili film takozvanog “Lajka” formata, a to znači da je veličina negativa, jednog kadra, bila 24 X 36 mm. Na jednom filmu, moglo je da se snimi 36-38 snimaka. Objektivi koje smo koristli, bili su proizvedeni u skladu sa ovim formatom negativa i mi smo ih birali i nabavljali u zavisnosti od ličnog afiniteta i vrste fotografije kojom smo se bavili. Mali plastični aparati, potpuno automatizovani, namenjeni turistima i amaterima, koristili su manje formate filma, ali “Lajka” format” je bio standard i zahvatao je najveći procenat tržišta.
Na drugoj strani neba, u svetu visokog profesionalizma, korišćen je srednji format a još dalje, veliki format sa komplikovanim studijskim kamerama. Fotografija je i tada bila popularna, ali ni izdaleka toliko kao danas. Prijatelj mi je nedavno ispričao, da ga je u to vreme, njegov školski drug zamolio da mu razvije crno-beli film koji je ovaj snimio na zimovanju. Bili su tinejdžeri, od po 18 godina i film je bio razvijen istog dana, ispran i osušen. Gledali su ga zajedno, pored nekog prozora i moj prijatelj je pitao svog druga – koje je to dete na prvih nekoliko kadrova, na početku filma. – A, to sam ja, odgovorio mu je drug, kada sam bio mali, od 2-3 godine, snimio me je otac.
Onda još nekoliko snimaka iz detinjstva i konačno, do kraja filma kadrovi sa zimovanja te godine. Na jednom filmu, stavljenom u aparat 15 godina ranije, nečiji život, do punoletstva. Interval u vremenu, dug skoro dve decenije, smešten na 36 kadrova “Lajka” formata.

Motivi i modeli

Učili smo kroz rad i kroz greške, napredovali postepeno i sporo. Fotografija je zanat, i zahteva godine strpljivog vežbanja, upornosti i volje. Oprema nije jeftina, a tada u vreme analogne fotografije, moralo se računati i sa troškovima za filmove, hemikalije, foto-papire. Snalazili smo se i slikali puno, pronalazili poslove i “tezge”, snimali za svoju dušu. Motivi su bili različiti, snimali smo pejzaže, detalje, portrete, životinje, cveće, sport, svoje prijatelje, devojke, zgrade i napuštene kuće, drveće, puteve, planine… Ponekad, kada bismo savladali strah i nelagodu, izlazili bismo na ulice i snimali ljude, prolaznike, izloge, bašte restorana, perone železničkih stanica. Kada danas gledam te negative i uradjene fotografije, ne ulazeći u tehnički kvalitet koji je uglavnom bio dobar, shvatam da je najveći izazov bio i ostao, smisao i sadržaj tih fotografija. Vidim sada jasno, jer je distanca dovoljno velika, da su prošle godine i godine dok nisam naučio šta da NE slikam. Kasnije, kada sam ja podučavao početnike, insistirao sam, pokušavajući da im uštedim vreme, da ne slikaju bez razmišljanja i bez ideje, bez jasnog odgovora na pitanje – šta je sadržaj, ima li nečeg dubljeg u ovom kadru. Ovo je teško pitanje na koje se odgovor traži sve vreme, intitivno, unutrašnjim osećajem, strpljenjem i radom. Jednom mi je Tomislav Peternek, naš čuveni fotograf, rekao da mi fotografija ne valja jer na njoj nema ljudi. To je bio usputni komentar, u prolazu, izgovorio je to spontano, ne gledajući dalje. Ja sam mislio da je fotografija odlična, i taj komentar sam upamtio. Pamtim ga i danas, posle toliko godina, jer je bio istinit i jer sam i sam došao do toga, radeći i učeći. Govorim sledeće: u jednom trenutku, svako čije su ambicije makar malo veće od pukog škljocanja, mora prestati da snima cveće, prozore, vrata, fasade kuća, čamce, kvake i brave na oronulim kapijama, detalje stenja i drveća, teksture, oblake i ne daj Bože, zalaske sunca. Visoko u planinama, gde svako ko voli prirodu oseti ushićenje i sreću, na obali mora ili na pučini, u šumi, u maglovitim jutrima na selu, ima divnih motiva za fotografisanje. Na takvim mestima se mogu snimiti sjajni kadrovi, ali verujte, oni će biti još bolji ako se na njima nadju i ljudi. Nikada nemojte slikati nešto, probajte da slikate nekog, tako će vaši radovi biti zdraviji, zanimljiviji i bolji.

Nanny

Pre nekoliko godina, dobio sam od prijatelja dokumentarni film koji se zove “Finding Vivian Maier”. Pogledaj ovo, rekao je, biće ti zanimljivo, tema je fotografija. Autor filma je Džon Maluf (John Maloof), mladi Amerikanac iz Čikaga koji je u potrazi za istorijskim snimcima svog grada otišao na lokalnu aukciju i tamo kupio punu kutiju starih negativa i fotografija. Nije baš našao istorijske slike Čikaga, ali je preturajući po materjalu do koga je došao, shvatio da su svi filmovi i sve slike, delo iste osobe, žene, po imenu Vivien Majer. Kada je bolje pogledao, ustanovio je da se radi o vrhunskim fotografijama, probrao je oko dve stotine radova, skenirao ih i podigao na internet u okviru sajta i bloga koji je za tu priliku napravio. Par nedelja kasnije, kada su oduševljeni posetioci zatrpali blog pitanjima i pohvalama, Džon Maluf je uvideo da je igrom slučaja, došao do otkrića koje mu može promeniti život.
Ponovo je otišao da te aukcijske kuće, otkupio sve preostale negative i sve kutije na kojima je pisalo ime nepoznate žene. Na internetu o njoj nije našao ništa. Tako je počelo istraživanje koje će u narednim mesecima i godinama, otkriti Americi i svetu Vivien Majer, ženu, fotografa, čiji je opus na nivou najvećih autora kao što su Henri Kartie-Breson, Josef Kudelka ili Robert Frank. Dokumentarac opisuje ovo istraživanje i rekonstruiše život Vivien Majer, koji je bio neobičan, ekscentričan i tajanstven. Do svoje smrti 2009. godine, nikada ništa nije objavila niti je ikome ponudila svoje radove. Izdržavala se tako što je čuvala decu u imućnijim porodicama Čikaga i Njujorka, pa odatle potiče nadimak Nani, dadilja. Maluf je potražio i našao, ljude koje je, dok su bili deca, čuvala Vivien Majer i oni govore svoja sećanja u njegovom filmu. Uvek je nosila aparat sa sobom, stalno je fotografisala, ljude i prizore na ulicama i parkovima, dogadjaje, scene iz svakodnevnog života.
Rezultat ovog opsesivnog , upornog, skoro fanatičnog rada je arhiva od preko sto hiljada kadrova, negativa, fotografija i kratkih filmova. U pitanju su vrhunska umetnička dela koja svedoče o životu poznatih i nepoznatih ljudi, druge polovine dvadesetog veka u Americi. Džon Maluf , poput savremenog arheologa, vraća na svetlost dana, zastrašujuće veliku foto-dokumentaciju koju je iz samo njoj poznatih razloga Vivien Majer skrivala od javnosti u toku celog svog života.

Megapikseli

Digitalna fotografija, koja je početkom 21. veka, bez kucanja, ušla u naše živote i koju Vivian Majer sigurno ne bi volela, tehnološki je promenila sve, uključujući i naše subjektivno poimanje vremena. Raspon od jednog fima sa 36 snimaka koji je školski drug mog prijatelja, konačno, posle 18 godina dao na razvijanje, do preko sto hiljada kadrova koje je Nani u svom životu snimila, savremeni digitalni aparat premosti dok je još u garantnom roku. Živi se brže, pa se i slika brže, što je , valjda, normalno. Kada sam pre više od deset godina prestao da koristim film i prešao na megapiksele, nisam se mnogo žalio ni gundjao. Niko me nije ni pitao za mišljenje.
Taj voz je uveliko polazio, trebalo je ukrcati se i krenuti. Neki veoma dobri fotografi, nisu to uradili, i dalje koriste film i divne stare aparate kao što je bio Rolleiflex , kojim je Vivian najčešće snimala. Septembar je 2018. i ja se pitam se gde smo upravo stigli.
Čini mi se, na ono mesto sa koga smo i krenuli. Na železničku stanicu, na kojoj ljudi i dalje užurbano hodaju, noseći svoje misli i svoje kofere. Na ulice Njujorka, Čikaga ili Beograda gde lišće počinje da žuti, pada i šušti pod našim koracima. U skrivene prolaze malih gradova, sa kapijama od kovanog gvoždja i prozorima sa cvećem i čipkanim zavesama. Na takvim mestima, nalaze se fotografije koje čekaju da ih baš vi snimite. Potrebno je samo malo, da sačekate da neko naidje i da dovoljno brzo i neprimetno, uhvatite trenutak u kome se ispod sive površine svakodnevice, pojavljuje nešto drugo, dublje i drugačije.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.