FIĆA: kratka istorija sreće – Velibor Žitarević 2

Car & Driver

Pre više decenija, dok je Jugoslavija još uvek postojala, moji drugovi i ja smo kupovali i čitali časopis “Auto” koji je izvorno izlazio u Sloveniji, ali je postojalo i izdanje na “srpskohrvatskom” jeziku. U svakom broju, testirali bi neki automobil, preneli novitete iz automobilske industrije ili opširno prikazali novosti sa nekog sajma. Skoro redovno, u časopisu “Auto”, objavljivali su kratke tekstove, preuzete iz američkog magazina “Car & Driver”. Nikada duže od jedne stranice, duhovite, nadahnute i pisane sa puno strasti, ove divne redove je objavljivao jedan od članova redakcije, čiji je zadatak bio da relaksira čitaoce, i napravi pauzu izmedju stručnih i detaljnih testova najnovijih automobila. Nisam čuvao ni skupljao primerke “Auta”, ali  bih ponekad, odcepio i složio u fasciklu, te sjajne, prevedene, stranice. Najduže sam čuvao jedan tekst, u kome je autor, očigledno pasionirani sakupljač dobrih i skupih mašina, pisao o Fiatu 500, malom italijanskom automobilu, koji je amerikancima, tada, početkom osamdesetih, verovatno ličio na igračku. Na početku svog članka, on ležerno navodi neke od omiljenih modela iz sopstvene garaže, sećam se da je pominjao Maserati i Lotus, ali istovremeno najavljuje da neće pisati o super-automobilima. Rečenice koje slede, pune ljubavi i zanosa, odnose se na njegov primerak Fiata 500, kome vrata zveče kada se zalupe, kome prva brzina nije sinhronizovana i koji ima manje od 20 konjskih snaga. Na jednom mestu, u jednom malom automobilu, sve ono što prosečni amerikanac ne voli i što nikada neće razumeti. U narednim nezaboravnim redovima, ovaj izuztan čovek, piše nešto što više liči na poeziju, nego na članak iz automobilskog časopisa. “Život ponovo može biti lep”, završava autor, “kada sledećeg nedeljnog jutra, sednete u svoj Fiat 500 i lagano se, ne žureći nigde, odvezete dva bloka niz ulicu, da popijete pivo sa prijateljima, koji već sede i čekaju vas u vašoj omiljenoj pivnici”.

Zastava

Godine i decenije su prošle, odcepljeni list iz “Auta” je nestao zajedno sa fasciklom, progutala ga provalija svakodnevice. Ja sam voleo i vozio jedna engleska kola, posle japanska, koja i danas vozim. Moja žena je u medjuvremenu kupila  fiću , “Zastavu 750 SE” koju smo koristili u lokalu, ponekad i za duža putovanja. Nije bilo većih problema sa ovim siromašnim rodjakom Fiata 500, rodjenim u dalekim istočnim provincijama.

(Borhes na jednom mestu navodi da Rimsko carstvo još uvek postoji, i da je ono “preko raznih naroda i drugih jezika još uvek carstvo”).

Nikada nas nije ostavio na putu, kvarovi su bili benigni a opravke jeftine, bio je žućkast, kao krem u šnenoklama. Prodali smo ga krajem devedesetih, za par stotina evra, posle skoro osamnaest godina dobrog uzajamnog služenja. Kada smo ga prodavali, mojoj ženi je bilo žao, a meni se činilo da nemam preteranih emocija u odnosu na starog fiću. Ipak, Renault Twingo, koji ga je nasledio, nikada nismo zvali ni Reno ni tvingo. Žena i danas pita: “Hoćemo li u grad fićom ili peške” ? Ja kažem, fićom, sedam u Reno i čekam da se žena spremi i konačno pojavi na kapiji…

U medjuvremenu su Zastavini automobili sve redje mogli da se vide na ulicama, zamenila su ih polovna vozila koja su iz zapadne Evrope uvožena masovno jer su bila jeftina, stara i loša i zato nama dostupna a njima nepotrebna. Fića je skoro potpuno nestao.

Retro je u modi

 Na proleće ove godine, telefonirao mi je prijatelj i pohvalio se da je tih dana, negde u unutrašnjosti kupio fiću, od preprodavca koji ga je otkupio od prvog vlasnika. Moj drug se zove Branko i vozi nova, dobra i velika kola, koja je kupio pre par godina. “Šta će ti fića”, pitao sam ga, a on je rekao da će ga kompletno restaurirati, od motora i limarije do sedišta i unutrašnjosti, a onda voziti na izložbe. Uskoro sam saznao da u Beogradu postoji klub ljubitelja fiće, da takvih klubova ima i u Hrvatskoj, Sloveniji a verovatno i u ostalim ex-Yu državama. Nisam baš razumeo, ali sam u narednim mesecima video, da rad na starom fići raduje mog drugara i da bez obzira na teškoće sa majstorima i probleme sa nabavkom delova, posao dobro napreduje. Branku se raspoloženje popravilo, često je pričao o detaljima na kojima radi, o sivoj koži koju je nabavio za sedišta, o niklovanim delovima, lagerima, semerinzima, dihtunzima, delovima enterijera. U našim povremenim susretima, postepeno, u početku nevoljno, odškrinula su se vrata jednog drugačijeg sveta, u kome automobil više nije bio samo prevozno sredstvo, već predmet, stvar čiju je dušu moguće pronaći, otkriti i zavoleti. Moje primedbe da je to trenutna moda, jer je sada u modi sve što je retro, Branko nije negirao, ali je i dalje ispunjen i srećan tvrdio da je ovo više od mode i da ti stari automobili  nose u sebi nešto čega nema u savremenim modelima.

Uspomene

 Uskoro sam uhvatio sebe kako mislim o našem starom, odavno prodatom fići i prisećam se vremena kada smo ga vozili, putovanja, izleta. Setio sam se uskih i loših puteva kroz istočnu Srbiju, netaknutih predela Homolja, divnih jesenjih dana sa jutarnjim maglama i blistavim sunčanim popodnevima. Odnekud iz skrivenih pukotina sećanja, iskrsli su putevi koji su se spuštali pored Dunava, preko Velikog Gradišta, Golupca, u kome je reka široka kao jezero, pa onda niže ka Kladovu i Djerdapu. Tim putevima se nije vozilo brzo, jer je bilo odrona, rupa, nepreglednih krivina, uspona. Fići nisu smetali  loši, slabo održavani kolovozi, jer on, kao ni mi tada, nikuda nije žurio. Ribu smo nabavljali od alasa, a u lokalnoj samoposluzi u Golupcu mogli ste da kupite “Žilavku” ili “Kutjevačku graševinu”, u slučaju da volite bela vina i da imate gde da prespavate. Za sve što je trebalo poneti, na te divne, lagane izlete, pune priče i dobrog raspoloženja, u fići je bilo dovoljno mesta, iako kada razmislim, prtljažnik, praktično, nije postojao. Ti divni dani, koji su tekli mirnije i sporije, u kojima su osmesi bili češći a radosti potpunije i duže, kao da su otišli zajedno sa fićom ustupivši mesto, nečemu novom, bržem i modernijem, ne obavezno i boljem.

Fiat

 Zastava je licencno počela da proizvodi fiću oktobra 1955. godine i u narednih 30 godina, napravljeno je više od 900 000 automobila. Poslednji primerci, proizvedeni su novembra 1985. kada je produkcija obustavljena. Osim u Italiji i Srbiji, fića se u to vreme pravio i u Nemačkoj, Španiji, Argentini i Čileu. Izvorni italijanski model Fiat 600, bio je delo inžinjera Dantea Djakoze koji je  svoj mali gradski automobil sa 4 sedišta prvi put predstavio na sajmu automobila u Ženevi 1955.godine. Mnogi smatraju da je to najuspešniji  model u dugoj i impresivnoj Fiatovoj istoriji, što je možda tačno, a možda i ne. Ono što niko ne može osporiti, to je njegova izuzetna popularnost – u osnovnoj verziji do 1969. kada je proizvodna linija iz Torina preseljena u Španiju, uradjeno je preko dva i po miliona  primeraka Fiata 600, dok zajedno sa ostalim fabrikama u svetu uključujući i Zastavu proizvedeno skoro pet miliona fića.

Treći milenijum

 Ova mala istorija evropske industrije automobila, druge polovine dvadesetog veka, istorija čiji se deo odigravao i u tadašnjoj Jugoslaviji nastavlja se, na neki čudan način do današnjih dana. Bližimo se kraju 2018. godine i moderni hibridni i električni automobili više nisu retkost ni na našim ulicama. Pa ipak, u nekim garažama i u nekim srcima fića blista ne gubeći ništa od svog šarma i lepote. Zašto je to tako ? Zašto moj prijatelj Branko kaže: “Fića jeste star, ali se na ulici svi okreću za njim” ?

Moderni automobili, neosporno imaju prednosti, oni su sigurniji, udobniji, brži i troše manje. Snadbeveni su naprednom elektronikom, navigacijom, sistemima koji povećavaju bezbednost, kamerama. Na prvi pogled, besprekorni automobili. Na drugi pogled, stvari izgledaju drugačije. Ispod haube u prostoru motora, više nema ničega što bi vozač mogao da prepozna, a kamoli popravi ili zameni. Pregorela sijalica fara postaje problem, jer joj je skoro nemoguće prići. Akumulator ne smete dirati, jer  snadbeva strujom računar koji brine o radu motora i ostalih uredjaja u kolima. Vozač, je postepeno i neprimetno, postao skoro suvišni deo u robotizovanom digitalnom uredjaju koji još uvek zovemo automobil.  Lik iz romana “Atlantida”, Borislava Pekića kaže da su roboti medju nama, a da mi to ne znamo. “Ne, nego smo mi medju robotima” – odgovara njegov sagovornik. Tu gorku i mučnu atmosferu, ponekad možete osetiti u svojim novim kolima. Izmedju vas i automobila isprečio se zid od elektronike, digitalne kontrole, video nadzora. Ne možete ga prevariti, preskočiti ni isključiti. On je samoodrživ, nezavisan i nepodnošljivo precizan. Radi se o procesu, o dinamičkom sistemu, koji će vozačima postepeno, u budućnosti oduzeti volan.

Oni koji su to shvatili, oni koji su se na vreme uplašili, su nabavili fiću ili neki sličan dian automobil  i potpuno ga rekonstruisali. Poslovi takvog tipa nikada ne idu glatko, jer treba nabaviti delove koji se više ne proizvode i pronaći majstore koji  imaju znanja i volje da se bave starim mašinama. U toku takvog rada, srećni vlasnici uče, upoznaju svoja kola, otkriju zadovoljstvo i lepotu u hromiranim detaljima i neobičnim rešenjima enterijera, vešanja, mehanike. Usput upoznaju druge ljude, koji misle slično i odbijaju da prihvate lažnu i pogrešnu ideju da je dobro i kvalitetno samo ono što je novo i što se juče pojavilo na tržištu.  Kada je vikend lep i sunčan, kao ovih dana, odvezu se niz ulicu, par blokova dalje do omiljene pivnice. Tamo ih već čekaju prijatelji, koji piju pivo iz zamagljenih krigli i pričaju o starim automobilima.

  1. Odličan tekst, samo jedna greškica se potkrala. Fiat italijanski je bio sa motorom od 500 kubika za razliku od fiće koji je imao motor od 600 ccm. U Italiji sam viđao te Fijate 500 a nikada Fiću sa njihovim tablicama. Sa uživanjem sam pročitao .

  2. Poštovani Mišo,
    Hvala Vam za ovaj komentar ! Žao mi je što Vam odgovaram sa zakašnjenjem od skoro mesec dana. U istoriji fiće mesec je samo tren, pa u tom smislu neće biti problema. U pravu ste, Fiat 500 je osnovna verzija i ”majka” svih fića. Sećam se da sam jednog leta, negde u Crnoj gori, vozio više od pola sata iza jednog fiće od 600 kubika, boje bele kafe sa vratima koja su se otvarala sa prednje strane. Kada se čovek zaustavio da odmori na jednom parkingu, stao sam i ja, prišao mu, pozdravio ga i pohvalio njegov automobil. Fića je bio u besprekornom stanju, sve je na njemu blistalo. Čovek se obradovao, mislim da sam mu ulepšao dan, kao i on meni. Fića i priče o njemu tome i služe – da Vama, meni i srodnim ljudima ulepšaju dan.
    Velibor Žitarević i ”Lupa” tim

    Velibor Žitarević

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.