Da li voda pamti ? – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Proleće

Danas je 20. mart 2019. godine i kako su astronomi već javili, proleće kalendarski počinje večeras oko 23 h. Kajsija u našem dvorištu ne sluša astronome, ona je procvetala pre nekoliko dana i nežne roze latice njenih cvetova, martovski vetar razvejava i podiže ka suncu koje se smenjuje sa oblacima. Šta govori kajsiji ili trešnji, ovde u Srbiji ili u vrtovima Kjota u Japanu, da je došao trenutak cvetanja i da zima odlazi, kako je pisao Ivan V. Lalić, ”(…) Na svoja južna lovišta” ? Nekad bih pomislio da cvetanje pokreće sunce ili prolećni vetar koji se zove razvigor, ali danas verujem da je voda ta koja govori, ovoj našoj kajsiji pod prozorom i onoj trešnji, tamo dalje u bašti, da je proleće tu i da se treba probuditi. Ako voda govori voću i cveću onda ona nešto zna. Kako je to moguće ?

Kada sam pre više od dvadeset godina, jednog proleća bio kum na venčanju dobrog druga, sveštenik ga je, u kratkom razgovoru pre ceremonije, pitao da li veruje u Boga. Moj kum je odgovorio da misli da tu ima nešto. Sveštenik se nasmejao i rekao da tu nema nešto nego ima Neko! Svi smo se nasmejali, kao u nekom malom prosvetljenju, koje je donela jedna reč. Ja sam ovu pouku upamtio i te scene se setim često. Ovih dana, dok sam pripremao materjal za tekst koji je pred vama, setio sam se ponovo tih davnih reči. Ovo što pišem i što ćete  možda pročitati je skromni pokušaj da podelim nešto što sam saznao o vodi. Kao i tada, na venčanju, kada su nas reči tog dobrog čoveka ozarile, učeći, čitajući i razmišljajući o vodi, shvatio sam da ona nije nešto. Voda je, koliko god bilo teško poverovati, Neko. Neko ko zna, pamti, govori i za razliku od nas, ne zaboravlja.

Prolećne lokve

Ivan V. Lalić, moj najdraži srpski pesnik je, kao što se zna, bio i vrhunski prevodilac. Neki njegovi prepevi poezije su nova umetnička dela. Evo jednog takvog primera, pesme ”Prolećne lokve” čuvenog američkog pesnika Roberta Frosta.

Prolećne lokve

Te lokve što u šumi ipak verno odraze,

Celo nebo neizmerno,

I k`o obližnje cveće drhte sveže.

Nestaće skoro ko obližnje cveće.

Al` ne niz reku, potoke što beže,

Već korenjem što tamno lišće kreće.

Nek` drveće što pupom svojim ume,

Da zagasite letnje stvara šume,

Razmisli pre nego snagu svoju svrati,

Da srkne, slisti, u sebe uvuče,

Te cvetne vode, te vodene cvati,

Od snega što se otopi tek juče.

Za razliku od naučnika, veliki pesnici prepoznaju i vide istinu, ranije, pre saznanja, pre dokaza. Frost je jedan od takvih, rodjenih sa darom, sa poklonom, da vidi i uvidi, oseti, da kaže. Šta je to ”pesnik hteo da kaže”? Nije hteo, već je morao, ta istina je procvetala, nikla, propupela iz šume, iz lokve iz vode! Frost je rodjen krajem 19. veka. Umro je 1963. u Bostonu. Pred kraj života, 1962. Putuje u Sovjetski Savez i upoznaje Anu Ahmatovu, svoju duhovnu sestru. Ozbiljni naučni radovi o prirodi i strukturi vode objavljeni su kasnije, polovinom dvadesetog i početkom ovog veka. «Prolećne vode» su svedočanstvo o znanju pre znanja, o snazi poezije, dubokih uvida,povezanih sa prirodom, životom, vodom.

Odrastanje

Odrastao sam u Istri, tamo gde se talasi Jadranskog mora sudaraju sa zlatnim stenama na kojima je nekada, dok su vode još bile čiste, izgradjena Pula. Rodjen sam u Beogradu, moji su odavde, iz Srbije. Otac je radio tamo, pa smo, sestra i ja, detinjstvo proveli u blizini mora. Ukusi i mirisi Istre, nikada neće isčeznuti iz mog srca. Postoji samo jedna stvar, koja je iznad toga, koja je urezana u temelj karaktera, ličnosti. To je more, pučina i daleka linija horizonta na kojoj se ta velika voda i ogromno nebo dodiruju. Danas i celog života, je ne odlazim na letovanje, na more, da bih se odmorio, plivao, ronio, jeo svežu ribu. Odlazim da bih video tu liniju, da mi pogled poleti preko pučine, da mi se pluća napune tim mirisom a oči ispune plavetnilom neba i svetlucavim tirkizom stenovitih obala. U početku nisam mislio o tome, to se podrazumevalo, bilo je pomešano sa svim drugim emocijama, radostima, ushićenjima. Kasnije, sam shvatio, da je voda to zapisala u meni, da je moje odrastanje odredjeno i okupano mirisom mora, ukusom soli, svetlom koje se prostire na pučini, bojama kojima sunce, morsko dno i ta ogromna voda slikaju, čine život.

Ovde na kontinentu, mojim prijateljima sličnu energiju ulivaju reke. Dunav teče kroz neke od najlepših delova Srbije. Prepoznajem u ljudima koji su odrasli i sazreli uz reke, sličan zanos, slično ushićenje. Morava, Sava, Tisa, Uvac ili Drina, teku i odredjuju naše sudbine, emocije, život. Kada srpski seljak zapeva, Oj Moravo… kada se srce stegne i na licu gorštaka ugledate suze, u tim suzama je i život i smrt i sve vreme u kome Morava ostaje, teče, a mi dolazimo i odlazimo ostavljajući trag u njenom pamćenju. U Kini i Indiji, na Tibetu, u Africi ili u Južnoj Americi, reke i velika jezera, donose život krajevima kroz koje prolaze. Na dubljem, duhovnom nivou, te vode, ”te cvetne vode, te vodene cvati” , povezuju nas sa onostranim, sa podzemnim predelima oko kojih teče reka Stiks, čije ime znači mržnja i koja je granica, kako su stari Grci verovali, preko koje duše u Had na svom čamcu prevozi Haron .

Ako vam se učini da je ovo sa rekama pomalo čudno, možda preterano, biće dovoljno da ovog proleća ili leta, napravite izlet do Petrovca na Mlavi i još malo dalje, na jug do sela Ždrela i kanjona Mlave koji preseca Homoljske planine i spušta se ka Kučevu i Žagubici. Put prolazi kroz stišku ravnicu i dok lagano vozite, još uvek je sve u redu i nema ničeg neobičnog. Nekoliko kilometara posle Petrovca, kada prodjete banju Ždrelo, put će vas uvesti u kanjon Mlave i tu na prvoj krivini posle koje ravnica prestaje , osetićete snažnu promenu. Ulaskom u kanjon, ostavljate iza sebe stvarnost kroz koju ste vozili i ulazite u mistične predele homoljskih planina. Svaki put kada tamo odem, ja osetim fizički, snažno, oštro i vrlo jasno, da atmosfera, vazduh, svetlost, pa čak ni voda Mlave višu nisu isti. Od ždrela nadalje ni vaše misli ni vaši uvidi neće biti isti, jer će sve što ćete ugledati kasnije bite lepše, bolje, intenzivnije i čistije. Zvuk reke postaje drugačiji i taj snažni osećaj se ne može zaboraviti. Ni reka neće zaboraviti nas, jer vode pamte, sve ono što smo rekli, uradili, napravili pa čak i pomislili.

Struktura Vode

Albert Ajnštajn piše na jednom mestu: «Više je savršenstva u kapi vode, nego u bilo kojoj mašini koju je čovek ikad napravio». Hemičari i fizikohemičari, biolozi i biohemičari proučavaju vodu, njena svojstva i paradokse više vekova unazad. Uprkos uzdržanom stavu oficijelne nauke, nema sumnje da ”Voda nešto nosi” kao što je pisao Zilahi. To ”nešto” krije se, verovatno, u načinu na koji se molekuli vode (H2O) organizuju i povezuju medjusobno. Radi se o prostornim poliedarskim heksagonalnim strukturama, klasterima, koji nastaju grupisanjem molekula vode. Veličina i oblik ovih složenih struktura, zavisi od elektomagnetnog polja, prisustva stranih materija i niza drugih uticaja koje voda na neki način registruje i prepoznaje. U ovoj oblasti najdalje su otišli ruski, indijski i japanski naučnici, a jedan od pionira hidronike, nauke o vodi, bio je francuski imunolog Žak Benvenist (Jacque Benveniste) koji je u svojim čuvenim eksperimentima objavljenim u časopisu ”Priroda” (”Nature”) 1988. godine, dokazao da voda ima sposobnost pamćenja.

Benvenist je eksperimentisao sa alergenima, i aktivnim supstancama, antiserumima, koji menjaju odgovor organizma na alergene. Pokazalo se da male količine leka, (reda zapremine mililitra) rastvorene u litri čiste vode, zadržavaju efekat koncentrisane aktivne supstance. Kontinuiranim, višestrukim razredjivanjem, već razredjenih rastvora, efekat je i dalje ostajao nepromenjen ili čak pojačan. U krajnjim fazama eksperimenta, u vodi praktično više nije bilo ni jednog molekula leka, aktivne supstance, ali je ta, sada, biohemijski potpuno čista voda i dalje delovala isto ili jače od početnog koncentrovanog jedinjenja. Zaključak je bio da je voda, na neki način upamtila i sačuvala, u strukturnoj organizaciji svojih molekula, mehanizam delovanja leka. Ovi radovi razjasnili su efikasnost i snagu homeopatskih lekova, koji se u tradicionalnoj medicini Kine i Indije uspešno koriste vekovima unazad.

U novije vreme, japanski naučnik Emoto Masaru je otkrio da na vodu snažno deluju ljudske misli i osećanja i da ona u zavisnosti od vrste emocije koja joj je upućena, menja izgled kristalne rešetke prilikom naglog zamrzavanja. Njegovi snimci zamrznutih kristala vode, koja je prethodno izložena negativnim i pozitivnim emocijama, rečima, pa čak i različitim muzičkim sekvencama, pokazali su da voda reaguje i da pozitivna osećanja stvaraju predivne kristale slične uvećanim pahuljama snega, dok mržnja, ljutnja ili bes, deluju destruktivno, rezultirajući haotičnim, ružnim i zamućenim strukturama.

Znanje pre znanja

U nekim zemljama, ljudi veruju da čaj ili kafu ne treba piti u društvu osoba sa kojima niste u dobrim i iskrenim odnosima. Pritajena netrpeljivost, zavist ili mržnja neće promaći vodi u našim čašama.

Veruje se da voda upija informacije, pa naše misli, napisane, izgovorene ili samo pomišljene, zaista postaju, kao što englezi kažu – ”moja šolja čaja”. Luj Paster je negde napisao, da čovek u životu 90% svojih bolesti – popije.

U jednom razgovoru o svojoj čuvenoj «Filozofiji vina» Bela Hamvaš kaže da je to zaista dobra knjiga, ali da je voda još veća misterija i da bi teže bilo napisati ”Filozofiju vode”. U medjuvremenu, prolećne vode u šumskim potocima, u korenju drveća i mirisu procvetalih voćki ponovo vraćaju osmeh na naša lica. Jutra su okupana suncem i lepo je ustati ranije, prošetati do neke fine ušuškane bašte i popiti kafu sa osobom koju volite i koja vam je draga.

Ako to uradite danas ili sutra ili ovih dana, setite se da će voda u vašoj čaši ili šolji kafe, sve ovo već znati i da ćete vi, kada je popijete, zbog toga postati srećniji, zdraviji i lepši.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.