Borislav Pekić – Novi Jerusalim – Velibor Žitarević 1

Leto

Leto je i u centru Beograda, konačno i ne zadugo, ima mesta za parkiranje. To znači da su mnogi otišli na odmor ili jednostavno pobegli negde iz grada. Avgust uveliko teče i neki će tek ovih dana krenuti na letovanje, a neki drugi, uključujući mene, tek krajem meseca, kada gužva popusti i nervoza splasne. Pišem ovo za vas ( za nas) koji sa sobom na odmor nosite knjige i radujete se što ćete tamo, ma gde to bilo, moći da čitate, onda kada želite i onoliko koliko želite. Pitanje šta od knjiga poneti na odmor može se postaviti na dva načina. Jedan je, šta izostaviti, tu dilemu imaju oni koji kupuju, godišnje, više knjiga nego što stignu da pročitaju. Drugi je, šta izabrati, i ovde se pojavljuje podpitanje, da li poneti nešto od “letnje literature”, nešto lagano pitko i zabavno. Namera ovog teksta nije da razreši ovu dilemu, već da predloži par književnih dela čija je vrednost neosporna a koja su napisana zanatski vešto, noseći u sebi dublje slojeve, skrivena značenja i zanimljiv sadržaj. Na taj način podpitanje o “letnjoj literaturi” otpada, jer postoje pisci čiji je duh i talenat i najozbiljnijim delima obezbedio onu iskru života i smeha, zabave i radosti koja vrhunsku književnost razdvaja od osrednjosti i spašava od dosade.

Pekić

Borislav Pekić je rodjen u Podgorici 1930. godine. Umro je u Londonu 1992. pre punih 26 godina. Pisao je romane, novele, priče, scenarija za filmove, drame i radio drame, eseje i dnevničke beleške. Njegovo delo je obimno, čini se, da još uvek nije do kraja proučeno i u potpunosti objavljeno. Navešću samo deo njegove bogate i dragocene književne zaostavštine. Prvi roman “Vreme čuda”, objavio je 1965. da bi već 1970. za svoj drugi roman “Hodočašće Arsenija Njegovana” dobio NIN-ovu nagradu. Zbog neslaganja sa tadašnjim vlastima emigrirao je u London 1971. U Engleskoj je dve godine na BBC-u radio emisije pod nazivom “Pisma iz Londona”, koje su kasnije, kod nas objavljene kao dve knjige nešto drugačijeg naslova – “Pisma iz tudjine”. Nije štedeo Engleze, ali je, beskrajno duhovit, zadobio njihovu naklonost. Našim vlastima, naprotiv, nikada nije bio simpatičan, počevši od 1948. kada ga je Titov režim osudio na 15 godina robije zbog članstva u Savezu demokratske omladine Jugoslavije, do devedesetih kada je učestvovao u demonstracijama protiv Miloševićeve diktature. Politički angažman koji je bio deo Pekićevog života, njegova sudbina i deo njegove ličnosti, nije usporio ni oduzeo energiju njegovoj stvaralačkoj strasti. Ključna godina je 1978. kada objavljuje prvi tom “Zlatnog runa”, čijih će, ukupno sedam tomova, izlaziti sukcesivno do 1986. Za ovo remek delo, pisac dobija Njegoševu nagradu 1987. godine. Posle četvrtog toma, Pekić pravi pauzu i piše žanr -roman “Besnilo” i antropološki roman “1999.” posvećen Orvelu. Po završetku “Zlatnog runa”, 1988. izlazi epos “Atlantida”. Izmedju 1987 i 1990. piše i objavljuje, u tri toma, autobiografsku prozu “Godine koje su pojeli skakavci” za koju je dobio nagradu “Miloš Crnjanski”.

Novi Jerusalim- Gotska hronika

U Pekićevom ogromnom, za kritiku impresivnom, a za publiku zastrašujućem opusu, pojavljuje se 1989. jedna, po obimu mala, a po sadržaju dragocena knjiga. Pekić joj daje biblijski naslov “Novi Jerusalim” i kao moto ovo zbirke od pet novela, na početku navodi stihove iz “Otkrovenja”, 21, 10-11 –
“I odvede me u duhu na goru veliku i visoku,
i pokaza mi grad veliki, Novi Jerusalim,
gde silazi s neba od Boga.
I imaše slavu božju,
i svetlost njegova beše kao dragi kamen,
kao jaspis svetli.”

Ne morate voleti Pekića i možete preskočiti “Zlatno runo” ako mislite da je ono preobimno i prezahtevno za vas. Niko vam neće zameriti. Samo “Novi Jerusalim“, molim vas, nemojte preskočiti. Ovo je “dragi kamen”, a jedna od pet priča, “Čovek koji je jeo smrt” je zaista “kao jaspis svetli”. Nisam sklon da književna dela poredim u smislu – ovo je bolje, a ovo lošije, jer taj pristup je primeren sportu, trkama, hipodromu, recimo. Još sam manje sklon da svoje mišljenje namećem i sugerišem kao referencu. Ipak, ne mogu a da ne podelim sa vama, svoje subjektivno i iskreno uverenje, da je “Čovek koji je jeo smrt” jedna od nekoliko najboljih priča celokupne svetske književnosti. Neka se niko ne složi sa mnom, i ne očekujem to, ali ja i dalje verujem da je to tako, kao običan čitalac i pravi zaljubljenik u Pekićevu literaturu.

Čovek koji je jeo smrt

Treća priča “Novi jerusalim“, u Pekićevoj Gotskoj hronici, bavi se dogadjajima u Parizu, posle pada Bastilje i uspostavljanja buržoaske vlasti. Pekić bi se, verovatno, usprotivio i rekao da se ova priča ne bavi dogadjajima, nego ljudima. To je tačno, bavi se ljudima, koji su posle osvajanja Bastilje, zloglasne tvrdjave-zatvora, uspostavili još zloglasniju revolucionarnu vlast. Istorijski izvori navode da su pobunjenici 14. jula 1789. iz zatvora Bastilja oslobodili sedam zatvorenika: četiri lopova, dva ludaka i jednog seksualnog prestupnika, ali ova pobeda je u simboličnom smislu, označila svrgavanje rojalističke vlasti. U narednih nekoliko godina, Jakobinci koje je predvodio Maksimilijan Robespjer, zvani Nepodmitljivi, uspostavljaju vladavinu terora i uvode Komitet javnog spasa, kao izvršni organ revolucije. Sudjenja su bila kratka, odbrana je bila zabranjena i dnevno je na smrt osudjivano više desetina ljudi i žena. Ovaj režim giljotine imao je svoju administraciju i junak Pekićeve priče, Žan-Luj Popje je jedan od pisara revolucionarnog suda. Njegova sudbina, ukršta se u priči, sa sudbinama osudjenika na smrt, a u antropološkom smislu i sa sudbinom svakog čoveka, pa i svakog čitaoca. Pekić, uverljivošču Žaka-Luja Davida, slika i senči atmosferu straha, nasilja i terora, uvodeći nas u mračne ulice Pariza, kroz koje nas vodi sve do Trga revolucije na kome je bila montirana giljotina. Priča ima više ključnih ličnosti, sem Popjea, tu su Robespjer, Smrt, Dr Giljoten i naravno, ti, dragi čitaoče, bez koga ni najbolje priče ne mogu postojati.

Atlantida, Besnilo, 1999.

Ako i dalje niste sigurni šta poneti na godišnji odmor, evo još tri preporuke “od istog pisca”. Pekić je “Besnilo” napisao, dok se odmarao od “Zlatnog runa” i objavio ga 1983. godine. Književni zanat i poznavanje svih njegovih tajni je preduslov koji neki moderni, savremeni, pisci preskaču i zaobilaze. Pekiću se ta greška nije mogla dogoditi. U “Besnilu” je demonstrirao da ume, kada hoće, da napiše kriminalistički roman, sa svojim zajkonitostima, ritmom, zapletom i napetošću. Pripremio se ozbiljno, proučio medicinsku literaturu, istoriju bolesti i aerodrom Hitrou, London, na kome počinje epidemija besnila. Aerodrom, njegovu konfiguraciju, arhitekturu i organizaciju je analizirio lično, na licu mesta, zapisujući i možda crtajući ono što je smatrao bitnim. Ovakav temeljni pristup nije promakao aerodromskom obezbedjenju, koje je uhapsilo sumnjivog, mršavog, visokog čoveka sa debelim naočarima. Kada su se razjasnili i kada su shvatili da su uhapsili pisca a ne teroristu, poklonili su mu detaljni nacrt aerodroma. Besnilo, ipak, nije samo vešto napisani kriminalistički roman. Ispod površine kriju se duboke analize naših strahova, strepnji i ranjivosti. Alber Kami i citat iz romana “Kuga”, zatvaraju “Besnilo”. Pekić navodi svoje velike uzore, diskretno i tiho, i time vas poziva da ih čitate i nikako ne zaboravljate.
Epos “Atlantida”, ne manje uzbudljiv i ne manje napet, bavi se prvim engleskim doseljenicima i njihovim potomcima koji su na jedrenjaku “Mayflower” prešli Atlantik i iskrcali se, u novembru 1620. godine u blizini rta Kejp Kod, na severoistoku današnjih Sjedinjenih Američkih Država. Višestruki slojevi, skrivena značenja i radikalni pomaci u prostoru i vremenu provešće vas kroz tajnu i poznatu istoriju prvih doseljenika u Novu zemlju. Nije u pitanju istorijski roman , već neočekivana i iznenadjujuća priča o ljudima, magijskim ritualima i skrivenim silama koje su iz tame, iz duboke senke, direktno uticale na stvaranje i formiranje američke nacije. Tema mitske Atlantide, kao lajt motiv romana, poziva vas da krenete dublje, i potpuno drugim očima sagledate prošlost i budućnost civilizacije koju stvarate, održavate, uništavate i kojoj, hteli, ne hteli, pripadate.
Antropološka povest “1999.” , nadovezuje se ili prethodi “Atlantidi”, neka to bude vaš izbor. Sigurno je da su ova dva dela povezana i ako vam se dopadne jedno, a hoće, čitaće te sa nestrpljenje i žarom i ovo drugo. Roman “1999.” Pekić je formalno, posvetio Orvelu, ali na početku svakog poglavlja, stoji posveta drugom piscu. Spisak će obradovati ljubitelje naučne fantastike, negativne utopije, futurološkog horora. Rej Bredberi, Kliford Simak, Solženjcin, Asimov, čine probrano društvo. Radi se o Pekićevoj braći po peru, pesimizmu i skepsi po pitanju srećne budućnosti ove civilizacije. Roman je nemoguće i nepotrebno prepričati, jer se bavi čovekom, antroposom, i beskrajnim otvorenim aspektima koje ne vidimo i koji nam promiču dok gledamo u mobilne telefone, televizore i ekrane računara. Da li nade ima i da li je ona negde spolja ili unutra u biću i duhu, svakog od nas, svakog čoveka, shvatićete ili ćete se ponovo zapitati, kada pročitate ova dva odlična romana, dve antropološke povesti.

Jesen

Kada se početkom ili krajem septembra vratite sa odmora i kada vas ponovo dočeka Beograd ili bilo koji grad sa svojom lepotom i svojom tamom, kada svakodnevica i njena strašna bezličnost ponovo kao magla prekrije horizont, setićete se možda nekog sunčanog popodneva, neke plaže i neke knjige. Ako je ta knjiga bila neko Pekićevo delo, ovaj tekst je ispunio svoj mali zadatak, svoju tihu nameru. Ako nije, ako ste čitali nešto drugo, sve je u redu, važno je da ste nešto čitali i u tome uživali. Za jesen, za oktobar i dalje, imam još jedan predlog, koji ne možete odbiti. Naslov je “Marginalije i Moralije”, pisac – Borislav Pekić. Sabrane su misli i citati iz skoro svih Pekićevih dela, kratki, duhoviti, nemilosrdno precizni. Priredila ih je gospodja Ljiljana Pekić, piščeva supruga. Nema boljeg načina da udjete u taj ogromni univerzum od ove divne knjige. Okrenite bilo koju stranicu i čitajte prvo što ugledate. Uživaćete ! Verujem da će jesen biti lepa i siguran sam, da može biti još lepša uz ovu knjigu. Život nije san, piše Novalis, ali se može približiti tome da postane san.

 

Jedan komentar

  1. Hvala Velibore za sjajan tekst i preporuke.

    Delo Borislava Pekića je zaista sam vrh književnosti. A do vrha, čitalac mora savladati Pekićeve kompleksne rečenice i ideje, kao i sopstvenu koncentraciju.
    Nagrada je ogromna-možete mnogo naučiti o mitologiji, istoriji, psihologiji uz zanimljive i duhovite priče i romane.
    Kada prodjem trgom “Hôtel de Ville” u Parizu, uvek se setim priče “Čovek koji je jeo smrt”. Zaista savršeno opisan Pariz u revoluciji , ritam teksta koji prati tok dešavanja i “nepredvidivost sudbine naše”.

    Iz zbirke “Novi Jerusalim” posebno preporučujem još dve priče:
    “Megalos Mastoras i njegovo delo”- priča o umetničkom zanatu i tajnoj porudžbini izrade drvene stolice u periodu pozne Vizantije, i
    “Svirač iz zlatnih vremena”- priča o prijateljstvu, preispitivanju, izdaji ideala iz mladosti… uz najlepši opis Krunske ulice u Beogradu.
    Srdačan pozdrav,
    Igor

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.