BORHES: Predgovori – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Predgovor predgovorima

Pripadam generaciji čitalaca koja je uz Borhesa odrastala i sazrevala. Voleli smo slavnog argentinca, čitali njegove priče, pesme, eseje, znali detalje iz njegovog života, biografiju, politička opredeljenja. Ako bih stvari posmatrao iz sopstvenog ugla, mislim da se ova odanost nikada nije utišala niti izgubila i da ćemo uvek ostati verni čitaoci, velikog čitaoca. Borhes je govorio, da nije ponosan na knjige koje je napisao, već na dela koja je pročitao.

Smatrao je sebe dobrim čitaocem, što je neosporno bio, i što dokazuje svaka njegova napisana ili izgovorena rečenica. Zato me je pomalo sramota da pišem o piscu o kome oni koji ga zaista vole, znaju zaista mnogo. Utisak je, da je posle takozvanog buma hispanoameričke književnosti, koji se u tadašnjoj Jugoslaviji desio osamdesetih godina, došlo to logičnog zatišja. Ovo ne važi za Borhesa, koji kao da nije bio deo tog buma, pa tako ni tog zatišja. Bio je tu sa nama, sve vreme, govoreći ponekad o samom vremenu, u filozofskom i književnom smislu ovog pojma, ove iluzije.

Tišina koja danas okružuje Borhesa pripada drugoj, plemenitijoj i boljoj vrsti ćutanja. Radi se o nekoj vrsti zavereničkog ne govorenja, u kome se izražava poštovanje učitelju koji nikada nije galamio. Mislim da u krugu svojih prijatelja i poznanika, tačno znam one koji su voleli i čitali Borhesa. Znam i to da ga vole i danas, i da će tako biti i ubuduće.

Ne pričamo nikad o tome, ta ljubav se podrazumeva i sve te reči, rečenice, koje bismo mogli izgovoriti, čuvamo kao zajedničko blago u nekom skrivenom sanduku.

Alef

Moja skrivena i svedena namera je da pišem samo o jednoj Borhesovoj knjizi. Nastala je po narudžbini, kao i mnoga velika dela. Jedna argentinska izdvačka kuća, predložila je Borhesu 1984. godine da sastavi spisak od 100 knjiga koje bi u okviru edicije “Lična biblioteka” bile objavljivane u narednih par godina. Ideja je bila da Borhes za svaku knjigu napiše kratak predgovor, a sloboda izbora nije dovedena u pitanje.

Pisac je kao osnovni kriterijum za ovaj izbor uzeo uživanje u čitanju, dok je akademske i stroge naučne kriterijume zanemario. Rezultat ove igre, (za njega je to bila igra i razonoda) je naravno i ponovo – knjiga. Borhes je započeo rad na predgovorima u Buenos Airesu u svom stanu u ulici Majpu, ali je rad nastavljen, tokom vremena, na brojnim putovanjima, u hotelskim sobama, na aerodromima, izmedju nastupa i predavanja.

Naredne nepune dve godine, sve do piščeve smrti, izdavačka kuća koja se zove “Hyspamerica” objavljivala je knjige po Borhesovom spisku ritmom od jednog naslova nedeljno. Predgovori su kasnije, naravno objedinjeni u jednu knjigu. Ta knjiga je prevedena i ja sam je nekad pronašao, kupio i pročitao. Sastavljena je od predgovora ali i sama ima svoj predgovor. Radi se o kratkim esejima, koje je Borhes posvetio piscima koje je voleo i čitaocima koji su ga voleli. Samo je jedan duži od dve stranice. Ostali zauzimaju list, stranicu ipo, nepunu stranicu. Liče na zvezde u vedroj noći.

U čuvenoj priči “Alef”, Borhes navodi da je prečnik Alefa iznosio samo nekoliko santimetara, ali da se ceo svemir, u nesmanjenoj veličini nalazio tamo. U tom smislu ova knjiga je Alef. Tvoj lični Alef. Celokupna svetska književnost, u nesmanjenoj lepoti, nalazi se na dragocenim  stranicama.

Moj primerak

Primerak koji sam 1991. pronašao i kupio izdala je izdavačka kuća “Stilos” 1990. godine u tiražu od 2000 primeraka. Ne znam da li je i kada tiraž obnavljan i da li je kasnije bilo izdanja drugih izdavača. Svoj primerak sam čitao, podvlačio, nosio sa sobom, pisao po njemu. Danas je to jedna od mojih najdražih knjiga za koju sam siguran da je ulepšala i ozarila neka popodneva i neka jutra, mnoga putovanja, trenutke usamljenosti i trenutke sreće.

Pratio sam “Predgovore” kao što se na nepoznatoj teritoriji prate putokazi i oni su me nosili kroz beskrajni prostor književnosti putevima koji su vodili do najlepših i najneobičnijih destinacija, do sjajnih pisaca, do vanrednih knjiga. Borhes vas na svakoj stranici upoznaje sa nekim od svojih prijatelja. Jasno vam je da ih on poznaje dugo i da je to prijateljstvo duboko, čvrsto i da je započeto mnogo pre nego što ste se vi pojavili. Osećate se privilegovano, jer vas ti pisci i vaš vodič dočekuju srdačno, kao da i oni vas znaju već dugo i da su jedva čekali da se pojavite.

U pitanju je gozba koja počinje onog trenutka kada vi naidjete i nasumično okrenete bilo koju stranicu. Ni jednu svoju knjigu nisam toliko puta iščitao, toliko vukao sa sobom, toliko voleo.

Citati

Nasumično okrećem poznate stranice. Prepisujem za vas dragocene rečenice. Za neke pisce niste nikada čuli, za njihove naslove još manje. Druge znate dobro. Borhes ih je sve poznavao lično, tačnije bolje nego lično, poznavao je njihov rad, njihovo stvaralaštvo. Seren Kirkegor – “Strah i drhtanje”, Borhes piše : “Njegova prigušena biografija oskudeva ekstremnim činjenicama ali zato obiluje razmišljanjima i molitvama”. Dejvi Garnet, (priče) – “Ove priče pripadaju najstarijem književnom rodu tj. noćnoj mori.” Ramon Gomes De La Serna, Borhes navodi: “Pisac ne kaže da se pepeljara punila pepelom cigara koja su dva prijatelja pušila na izmaku dana, kaže da se punila pepelom naše smrti u suton”. O Dostojevskom : “Nekako sam zamišljao da je Dostojevski veliki nedokučivi Bog kadar da razume i opravda sva bića”.

U svedenom i zgusnutom ritmu predgovora gde se galaksije stvaraju i nestaju na najviše dve stranice, Edvard Gibon i njegovo čuveno “Opadanje i propast rimskog carstva” dobijaju čak osam stranica. Ovo je poslednja rečenica najdužeg predgovora u knjizi: “Proći Opadanjem i propašću znači zaputiti se i srećno zalutati mnogoljudnim romanom čiji su glavni junaci ljudska pokoljenja, čija je pozornica svet te čije se ogromno vreme meri dinastijama, otkrićima i mutacijom jezika i idola”.

Čitaoci

Više od bilo kog drugog pisca, Borhes je mislio i brinuo o čitaocima. Bio je pre svega čitalac, u pravom, suštinskom smislu reči. Ponekad pomislim da mu je pisanje bila razonoda, odmor, odmaranje od čitanja. To je čudno ali ima smisla, ako samo pokušate da zamislite ogromnu biblioteku koju je nosio u sebi, potpuno poznavao, temeljno iščitao i neprestano nas vodio kroz njene najlepše delove. Ta biblioteka se protezala kroz prostor i kroz vreme i na neki način je bila beskonačna. Smatrao je svojim zadatkom da nas, njegovu sabraću, čitaoce, upozna sa svim onim sjajnim delima koje je poznavao, citirao, navodio, uživao u njima. Borhesov život i rad je bio neprestano deljenje radosti čitanja sa drugim ljudima, drugim čitaocima.

Neki tvrde da je savremenu kratku priču stvorio Borhes, oslanjajući se na mit, zagonetku, kriminalistički zaplet. Nije podnosio dosadne romane. Bio je uveren da književnost treba da donese sreću, ushićenje i zadovoljstvo. Njegova predavanja govore o tome. U prepunim amfiteatrima, po svetskim univerzitetima Borhes bi započinjao predavanje rečenicom: Ne obraćam se prostoj gomili, obraćam se tebi lično”. Zato sam ga nekada davno, toliko zavoleo. Od početka sam znao da se i meni obraća lično. I tebi, koji čitaš ove redove, i tebi lično. Rečenice koje je izgovarao, rečenice u njegovim pričama, ponekad nerazumljive i zagonetne, upućene su svakom od nas – lično !

Vreme u kome živimo, ponekad potpuno bezlično, potpuno isprazno, briše osećaj poznavanja, neposrednog, ličnog kontakta. U tom smislu Borhes je lekovit. Dobar je protiv usamljenosti, tuge, depresije, stresa. Zato se neodredjeno nadam, da će mi moji prijatelji, koji sve ovo znaju i koji u tišini svojih biblioteka ćutke prelistavaju Borhesove stranice, oprostiti što sam prekinuo naše ćutanje i razumeti zašto sam ovo napisao.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.