Aleksandar Gatalica: “Poslednji argonaut” – Velibor Žitarević Ostavite komentar

Nevidljivi pisac

Kada je početkom 2013. godine za roman, “Veliki rat” Aleksandar Gatalica dobio “Ninovu nagradu” a iste godine i nagradu “Meša Selimović”, učinilo mi se da je iz senke, iz relativne anonimnosti, na veliku scenu stupio pisac kome publicitet nije bio
neophodan i koji je išao svojim putem, ili plovio na brodu po imenu Argo, vodjen davnim i nama čitaocima, tada nepoznatim motivom. Ove dve nagrade, pa i sve ostale koje je ovaj čovek dobio, bile su, čini se potrebnije nama nego njemu, jer su
nam skrenule pažnju na autora čija dela nisu galamila, koja su nastajala u tišini i u tišinu se vraćala. Samo posvećeni i dobro upućeni, znali su za romane “Linije života”, “Naličje”, “Kraj” ili “Euripidova smrt”, koji su se pojavili sredinom i krajem devedesetih, a još redji za odlične priče svrstane u nekoliko zbirki.

Roman “Nevidljivi” iz 2008. sastoji se od 33 pisma, bavi se savremenim slikarstvom od impresionista nadalje, prateći kroz umetnička dela , pisma i živote vreme koje su obeležili Šagal, Pikaso, Dali i drugi slikari koji su razbijali formu, stvarajući nešto novo, nepoznato i često neprihvaćeno od kritike i publike. Roman “Veliki rat” se pojavio 2012. i odmah je svojom neobičnom kompozicijom, velikim brojem likova i mozaičkom strukturom zaintrigirao kritiku. Posle “Ninove nagrade”, otkrila ga je i šira publika, potvrdjujući da je nagrada otišla u prave ruke. Sledi “Sonata za lošeg čoveka”, roman koji se bavi devedesetim godinama, a nedavno je objavljen “Poslednji argonaut” koji obuhvata sva vremena, dotiče mnoge jezike i bavi se ukupnim sećanjima svih ljudi koji su ikada živeli.

Helenista i prevodilac

Romani i zbirke priča i novela koje sam pomenuo, samo su deo rada i opusa, ovog, kako za sebe kaže, dobro organizovanog čoveka. Ako gledate televiziju, možda ste već pratili sjajne dokumentarne emisije u kojima ovaj simpatični bradonja, na tihi i nenametljiv način predstavlja svoju braću po peru – naše savremene pisce. Za razliku od većine svojih kolega a naročito koleginica, iz televizijske branše, on se trudi da u prvi plan istakne gosta, ženu ili čoveka o kome emisija govori, dok svoje prisustvo svodi na neophodni minimum, postavljajući prava pitanja i ostavljajući sagovorniku prostor da na njih odgovori.

Gatalica je takodje jedan od naših najboljih savremenih prevodilaca sa antičkog grčkog o čemu svedoče prevodi Eshila, Sofokla i Euripida, kao i grčkih klasičnih pesnika, Alkeja, Arhiloha, Hiponakta i posebno Sapfe,koju naziva “najdražom učiteljicom”. Tri antičke drame u njegovom prevodu postavljene su i sa uspehom se izvode u našim pozorištima, čime nam na najneposredniji način približava vreme u kome su postavljeni temelji nauci i umetnosti, vreme začetka kulture u kojoj živimo.

Nesudjeni pijanista

U jednom razgovoru Gatalica priča da je kao dete želeo da bude pijanista i da je  tražio od roditelja da mu kupe klavir. To se nije desilo i mali Aleksandar je završio sa  harmonikom u naručju, verovatno razočaran. Ovi jadi detinjstva nisu ugasili afinitet i ljubav za klasičnu muziku, naprotiv, ta ljubav je opstala i razvijala se. Još kao  student počinje da piše muzičku kritiku, a kasnije objavljuje niz knjiga posvećenih  muzici. Biografije velikih pijanista su posebno zanimljive, u prvom redu Horovica i Rubinštajna, ali i njihovih velikih prethodnika u knjizgama “Crno i belo” i “Zlatno  doba pijanizma”.

Član Jasonove posade

U svom poslednjem romanu, koji se pojavio pre nekoliko meseci, Gatalica se vraća  samom sebi, na čudan i zagonetan način, putujući kroz sopstvenu svest vozovima, kočijama i ploveći slavnom ladjom Argo u društvu Jasona i ostalih argonauta. Ova putovanja su kao i sva putovanja skopčana sa rizicima i opasnostima ali i mogućnostima da se tamo na dalekim destinacijama  upozaju neobični ljudi, pronadju prave ljubavi i saznaju odgovori na najvažnija pitanja. Roman počinje zaboravom, amnezijom koja svojom jezivom maglom obavija svest i dušu glavnog junaka, kome pisac, bar u početku daje ime Majstor. Pokušavajući da shvati razloge zaborava u koji tone, Majstor se ukrcava u voz i kreće ka Beču, da bi se odande lokalnim vozom prebacio u Klagenfurt i tamo potražio čudnog sajdžiju čiji satovi mere i beleže vreme koje teče sporije ili brže u zavisnosti od unutrašnjeg vremena čoveka kome su namenjeni. Osim satova u radnji ovog zanatlije mogli su se nabaviti i neobični priručnici koji su krili uputstva i metode pomoću kojih su retki i inicirani kupci mogli da manipulišu vremenom, usporavaju ga ili potpuno zaustavljaju. Iz Klagenfurta, pošto je dobio potrebne informacije, Majstor odlazi u Italiju u mesto Bolkano, gde sreće doktora Petinija, upravnika pansiona “Dolomiti” , psihijatrijske klinike, u kojoj se proučava rad i funkcija bele mase velikog mozga, takozvanih glijalnih ćelija.

Po teoriji doktora Petinija, u ovom delu mozga svakog čoveka, smešteno je sveukupno znanje i istorija civilizacije u kojoj živimo, zabeleženi su životi svih ljudi koji su se ikada rodili, njihove misli, sudbine i lične istorije. Radi se o delu mozga, koji zahvata oko 90 procenata njegove ukupne mase, čija je funkcija do skoro, nauci bila potpuno nepoznata. Psihijatar u svojoj klinici eksperimentiše sa dobrovoljcima koji pristaju da se specijalnim tehnikama u njihovim glijalnim ćelijama, aktiviraju procesi koji oslobadjaju delove skrivene memorije. Pacijenti tako polaze na putovanja ka svojim prethodnim životima, na kojima otkrivaju nove dimenzije u prostoru i vremenu, ljude koje su poznavali i dogadjaje u kojima su učestvovali. Osoblje klinike “Dolomiti” naziva ih argonautima  jer su putovanja rizična i opasna a povratak neizvesan. Majstor, glavni lik romana, postaje tako Telemon, jedan od argonauta i otiskuje se u dubine vremena, skrivenih sećanja, sopstvenog znanja, maštanja, nada, želja i strahova. Za svakog od argonauta vreme u toku putovanja teče različitom brzinom  i oni se po povratku, ako prežive,  postepeno i naporno  ponovo prilagodjavaju ovom našem, “stvarnom” , zemaljskom vremenu. Dok su na “putu” njihova fizička tela i mentalne procese nadgleda i prati doktor Petini zajedno sa svojim kolegama.

U lavirintima sopstvene duše

Poslednji argonaut” je na neki način autobiografski roman. Radi se o unutrašnjoj, intimnoj, mogućoj i sanjanoj biografiji duše, mašte, biografiji snova. Gatalica  ne piše u prvom licu, ali čitalac, uvučen u vrtlog prostor-vremena  niza sjajnih priča, neminovno pomišlja da autor piše o sebi, kao što svako pravo umetničko delo govori prvo o onome ko ga je stvorio. Lik Majstora, kroz čiji mozak svi zajedno putujemo, je slika pisca sa svim svojim dilemama, mukama, radostima i ljubavima, a helenistika, antička grčka i njen jezik koji Gatalica neosporno poznaje i voli jeste piščeva istinska ljubav.

On u romanu odlazi na nekoliko putovanja, nailazeći na likove i dogadjaje iz svojih i tudjih književnih dela, i učestvuje u njima sa promenljivim uspehom. Na tim pohodima troši različite količine vremena, ali se sa većine  vraća živ i dr Petini ga bez većih problema ponovo postavlja u našu vremensku dimenziju i oporavlja posle rizičnog puta. Povratak iz Atine i Sparte ne ide, medjutim, tako lako i čitaocu se čini, da se njegov pisac ili  njegov junak, (ako su to uopšte različite osobe)  iz antičke Grčke ne vraća nikad potpuno, jer njegovo srce i njegova duša, tamo na brodu Arno, u tesnacima Egeja, nalaze svoje istinsko mesto, svoje pravo utočište.

Čovek koji je spasio priču

 Na jednom mestu, u razgovoru o ovom romanu, Gatalica navodi da ga je pisao četiri godine, bez žurbe, ispunjen zadovoljstvom i srećom. Kaže da mu je namera bila da spasi priču, da čitaocu vrati ono što su mu umalo ispred nosa oduzeli, samozvani filozofi sa svojim konfuznim i nejasnim idejama i televizijske voditeljke u čijim romanima u pokušaju, nema nikakvih ideja. Nema sumnje da je u tome uspeo. Vilijem Batler Jejts u svom delu “Cirkus napuštenih životinja” navodi: “Glumci i naslikani prizori uzeše moje ime, a ne imena stvari čije su obeležje bili”.

Kada pročitate “Poslednjeg argonauta” videćete da se isto desilo i Gatalici. To se valjda dešava svim dobrim piscima na svim prostorima, u svim vremenima. Zato možemo biti mirni i srećni što imamo jednog takvog. To dalje znači, da se već danas možete hrabro i bez žurbe ukrcati na ladju Arno i zaploviti ka radosti i lepoti  do koje će vas pouzdana ruka poslednjeg argonauta sigurno dovesti.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.